O glumi i ni reči o glumi

Baš sinoć, u razgovoru s prijateljima glumcima, dođoh na ideju da napišem ovaj članak o glumi kao društvenom događaju. Već nedeljama, pa i mesecima vuče me za rukav jedna misao. Ta misao manje više leži u činjenici da želim, ali i moram da odem iz ovoga grada, iz ove zemlje.

  Živim u malom velikom gradu. Mali grad je mali grad. Njegova veličina ne zavisi od okolnih gradova koji ga okružuju. Ako bi tako bilo, grad u kom trenutno živim, možda bi se mogao uračunati u veće gradove. Ili makar u gradove. Ipak, grad u kom živim nazivaju gradom, čak velikim gradom. Za mene on je mali, valjda iz razloga što je meni u njemu usko. Ima ovaj mali grad i neke svoje prednosti, jer u svakom trenutku znaš gde možeš otići na najbolje i gotovo jedine kolače u gradu, znaš da će frizer u svakom trenutku dana i svakog dana pored nazovimo gužve oko prazničnih dana, ipak naći vremena da ti udovolji, imaš taj svoj jedan park i znaš svaki njegov santimetar, puniš gorivo uvek na istoj pumpi, ista prodavačica ti godinama prodaje isti hleb po koji dolaziš u određeno a uvek isto doba dana. Jednom rečju, teško da te bilo šta u ovom gradu može iznenaditi, jer se retko šta menja. Ipak, nije li tako i u velikim gradovima. I tamo ljudi pronađu svoj park, svoju kafanu, svoju prodavnicu, svog automehaničara, svoju frizerku i ne menjaju ih ni za šta na svetu godinama. I ljudi u velikom gradu osećaju se napuštenim i izneverenim, čak često i izgubljenim onoga trenutka kada jedna od njihovih uobičajenih aktivnosti izgubi svoju adresu. Zašto smo onda toliko nesrećni što živimo u malom gradu?!

Nedavno sam naišla na jednu pesmu Konstantina Kavafija, nakon koje sam poželela da promenim nešto u mom malom gradu i učinim ga dovoljno prostranim za moj veliki svet. Pesma se zove  Grad, i evo je i vama darujem na čitanje i razmišljanje:

Ti govoriš: "Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom drugom moru

i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.

Ono što me nagnalo na razmišljanje o odlasku iz ovog grada, potreba je da živim životom umetnika, glumca. Ne radi se o crvenom tepihu, niti o stalnoj budnosti fotoreportera, niti o tome da želim biti nadaleko poznata. Ne. Radi se o drugoj vrsti života glumca, onoj koju iz dana u dan smatram nasušnom potrebnom, a to je prožimanje s mojom umetnošću. Glumac je glumac kada igra, kada ima priliku da radi. Ne mogu reći da ne igram, kao što ne mogu reći da svaki moj dan nije ispunjen gomilom obaveza (evo i današnji dan bio je ispunjen probama, snimanjima, časovima... pre desetak minuta ušla sam u stan i sela da vam pišem). Radim ja, i to često od jutra do mraka. Ipak, nešto nedostaje. Mislim da sam sinoć otkrila jedan komadić te slagalice.  Moj kolega rekao je u onom razgovoru koji pomenuh na početku, da u ovom našem gradu, pa i našoj zemlji, nema života za glumca ukoliko se ne skupimo nas nekoliko i ne otvorimo privatno pozorište. Nije to bila nikakva spektakularna ideja. Još u elizabetanskom periodu R. Berbridž kupio je plac u predgrađu Londona i na njemu za 666 šilinga podigao pozorište. On je bio glumac, i stvorio je dom za glumce. Ipak, postojala je sigurno neka kvaka koja je učinila da baš to pozorište razvije ljubav publike prema glumi i da odlazak u pozorište bude društveni događaj dovoljno primamljiv kako za one ljude niskog staleža i tankog džepa, tako i za one koji to nisu. Danas imamo pozorišta kao institucije od državnog značaja, ili one od gradskog, ali u mom gradu ne osjeća se pozorišni duh. Glumci su manje više pristali na činjenicu da godišnje rade jedan do dva projekta (dva ako baš imaju sreće), filmovi se ne snimaju, a mesečni repertoar svodi se na desetak predstava u najboljem slučaju. Glumci su nezadovoljni. Glumac je glumac kada igra, tako da bi mnogi banalizujući stvar mogli doći do zaključka da glumac nema na šta da se žali kad eto ipak igra tih tri do pet predstava mesečno, ima sigurnu platu koju finansira država ili gradska opština, i treba da bude srećan ako mu bude poverena ta jedna uloga godišnje, jer neki ni tu priliku nemaju. Ja spadam u one glumce koji će osmisliti projekte kako ne bi besposleno sedeli kući i primali platu bez obzira da li tog meseca igraju ili ne. Ipak ne dostaje mi život glumca. Moj profesor, beogradski student glume, često je govorio o svom životu u Beogradu, u toku i nakon studija, petesetih i šezdesetih godina. Igrao je predstavu svake večeri, dane provodio na probama, pauze u pozorišnim bifeima ili pozorišnim klubovima, a onih dana kada nije imao probu odlazio bi u neko od pozorišta da odgleda predstavu ili bi, ukoliko je predstavu koja je te večeri gledao već bezbroj puta, provodio vreme u bifeu, družeći se kako sa svojim kolegama tako i sa glumačkim bardovima toga vremena, u razgovorima o glumi, i o životu, u razmenjivanju iskustava i ideja o trenutno aktuelnoj ulozi na kojoj radi. U svaku poru njegovog života gluma je krčila svoj put podstičući ga na neprestano traganje i nove spoznaje o glumi samoj i o njemu kao mladom glumcu. Njegovi prijatelji glumci znali su satima sedeti na njegovim probama nakon kojih bi do dugo u noć razgovarali o odgledanoj probi, bodrili ga, savetovali, bili tu za njega, trudeći se i želeći da od njega naprave što boljeg kolegu, neopraštajući niti jedan trenutak njegovog mehaničkog bitisanja na sceni. Jednom rečju, bilo im je stalo, kako do pojedinca tako i do kolektiva pa i same predstave kao konačnog proizvoda.

Moji roditelji (koji nisu glumci već pravnici) svoje studiranje u Sarajevu najviše pamte po svakodnevnom odlasku u pozorište, njihova lepa sećanja na taj period života vezana su za Zijaha Sokolovića i njegove glumačke bravure, za urnebesan smeh i otrežnjujući plač u mraku pozorišne sale, za nadaleko poznatu Audiciju, za pozorište kao oslobađanje i druženje, za pozorište kao stecište svih stvari. Nakon mraka koji prija odlazili su u pozorišni klub gde bi ostajali satima, razgovarajući o odgledanoj predstavi, čavrljajući o svemu i svačemu, družeći se sa onima koji su im te noći pružili zabavu, uživanje, jednu novu energiju za naredni dan ili nedelju. Moji roditelji imali su mnogo prijatelja glumaca, reditelja, majstora svetla, jednom rečju ljudi od pozorišta. Moji roditelji bili su dio prave pozorišne publike. Još pre mog upisa na fakultet, a ima od tada desetak godina, prisustvovali su javnom času dramskog studija čiji sam član bila četri godine. Dok smo radili vežbu razmene sa publikom, moja mama je na poziv da se skinu kape i šeširi i ugase mobilni telefoni ustala, skinula šešir i dobacila ga na scenu. Sećam se da sam tada bila postiđena njenim postupkom, donekle iz nerazumevanja njene potrebe da učini tako nešto, a većim delom iz nepoznavanja prirode odnosa glumca i publike u toj vrsti nastupa. Tada sam mislila da se u Zijahovoj predstavi Glumac je... glumac je... glumac, nikada ne bih udostojila da na njegov poziv izađem na scenu i glumim drvo u šumi, ili ciglu dvorca koji je izostao zbog neblagovremenog dovoženja scenografije. Stidela sam se svoje mame jer su i na tom, kao i na svim prethodnim javnim nastupima u dramskom studiju svi u publici (a to su bili naši prijatelji i rodbina) sedeli i pratili scensko dešavanje ne učestvujući, čak ne podržavajući ni aplauzom. Ja sam se stidela svoje mame jer svi ostali u publici nisu navikli da učestvuju, ili im je neko rekao da je ponašati se tako neprikladno za pozorište, da se ne treba smejati jer to nije pripadajuće, da treba biti kulturan, dakle tih i neprimetan. Danas me hvata jeza kada u pozorišnoj sali glumci igraju a iz sale odzvanja muk. I ne znam šta mi tada teže pada. I ne znam da li bi mi bilo gore da sam na sceni i u toj glumačkoj igri učestvujem, ili sam u gledalištu. Pre mesec dana bila sam na premijeri jedne predstave u narodnom pozorištu u gradu u kom živim i radim, sa koleginicom glumicom. Smejale smo se i aplaudirale, ispoljavale oduševljenje zbog sjajne glumačke igre. Naravno, sve u granicama normale, ne remeteći već podržavajući glumce u njihovoj sjajnoj izvedbi. Ljudi koji su sedeli u našem redu gledali su nas zbunjeno, a žena iza nas stalno nas je ućutkivala. Osećali smo se kao uljezi, a samo smo učestvovali.  Međutim, to je nekim nepisanim višedecenijskim pravilima, ovde valjda bilo neprikladno, a mi smo po tim palanačkim pogledima bili nekulturni. Aplauz valjda ovde služi za kraj izvedbe, a smeh zadržite za sebe, jer ovo je ipak pozorište od nacionalnog značaja, visoka umetnička institucija u kojoj se normalno ponašanje smatra niskim stilom, i pripada pučkom teatru, ovde se bavimo novim formama. Nove forme, i ono što tek pod njima podrazumevaju novopečeni umetnici prevelika su tema, pa o tome drugi put. 

Da se vratim na priču o otvaranju privatnog pozorišta. Moj profesor na tu ideju postavio je pitanje da li verujemo da se u tom slučaju nešto u našem malom gradu i maloj zemlji sa svega dva pozorišta može bitno promeniti, i zašto mislimo da bi otvaranje našeg pozorišta bitno izmenilo sliku pozorišne publike, kao i sam značaj pozorišta i nikad stečeni ritual ili naviku odlaska u pozorište ljudi iz našeg malog velikog grada?! Da li je stvar u izboru repertoara ili je ključ u nečem naizgled sasvim izvan našeg hrama umetnosti a zapravo njegovom nerazdvojnom elementu. Pozorište čine glumci, zbog glumačke igre dolazi se u pozorište, zbog dobre priče koju će glumci vješto ispričati a reditelj će im u tome pomoći. Dobra predstava je ono što vraća publiku u pozorište. Dobar glumac onaj je zbog kog će se ljudi iznova vraćati. Nije li tako? Profesor mi odgovori da jeste tako, ali da te činjenice nisu sasvim dovoljne, a onda započe opet priču o pozorišnom bifeu. I mene obuze neka radost i ujedno žal što se to izgubilo, ili još tačnije, što kod nas nije nikada niti postojalo. 

Ima ona već prihvaćena stvar da se svi poslovi u najvećem broju slučajeva, na Balkanu završavaju u kafani, znamo da svaka premijera predstave uz sebe nužno nosi i koktel, a onda život glumca najčešće utihne, do neke nove premijere. Glumci iz mog grada manje više su nesrećni ovakvim stanjem stvari. Neki će to priznati i pokušavati da se, kao i ja uostalom, izbore sa ovom učmalošću, pa će, kao što nekolicina i čini, za svoju dušu i svoj osmeh na licu, otvarati udruženja, nevladine organizacije, i pod tom firmom praviti predstave, praviti mini turneje po zemlji, boriti se za svoj prostor, za desetak dana proba pred premijeru u pozorišnoj sali a ostatak vremena probati u podrumima kuća i prostorijama koje po svojoj specifikaciji ne zadovoljavaju ni minimum potreban za pozorišno stvaranje. Ti ljudi vući će za rukav sponzore, kako bi pokrili minimum sredstava potreban za iole prikladnu scenografiju, kostime... Ti ljudi, u koje i ja spadam, izdvajaće novce iz svog mesečnog budžeta kako bi skrpili predstavu i uživali u igri. Dovodiće prijatelje kako bi im pomogli da uobliče predstavu, da osvetle scenu, da naprave tonsku podršku, a onda će im te entuzijaste izlaziti u susret pristajući da im se za sve te usluge obezbedi samo prevoz u oba pravca, jer oni su od onih koji vole teatar i glumu uopšte. Ti ljudi biće neumorni, i na kraju izmoždeni kada na petom izvođenju predstave ne uspeju prodati minimum karata da bi pokrili troškove prevoza scenografije i mizerne honorare onim entuzijastima koji su sa njima ušli u ovu avanturu da bi puštali svetlo i ton. Biće oni izmoždeni, ali i srećni, jer su za desetoro ljudi u publici obezbedili pozorišnu čaroliju te noći. I opet će, kada predstava odživi svoj život, biti spremni da se u rizik ove vrste hrabro bace još nebrojeno puta. Vreme je da se pozabavim i onim drugim glumcima. To su oni koji će biti srećni i ako ne igraju ni tu jednu predstavu mesečno, jer i pored svega toga na kraju meseca Božić bata u obliku gradske opštine ili državnog budžeta, na njihov račun slivaju platu od koje će moći koliko toliko bezbrižno da žive do narednog meseca u kom će odigrati pokoju predstavu. Ne krivim ni njih, svako je kovač svoje sreće, a ako oni takav život glumca smatraju podnošljivim, oni su srećni. Ipak, na tome im ne zavidim. Ima među njima i onih koji su zbog ovakve činjenice nesrećni, ali nemaju impulsa da nešto menjaju, pa su se pomirili sa tim i guraju dalje, u svaki novi dan. Međutim, postoji još jedna podkategorija ovih drugih. A to su oni najnesrećniji, upravo iz razloga što se trude da na sva zvona svoj takav život predstave kao fantastičan, pa se preterano osmehuju i napadno pokušavaju prikriti stvarno stanje stvari. Oni nemaju impulsa da menjaju, ili ih je strah da će i tu malu sigurnost izgubiti. Oni su zajedljivi grebatori. Ali ni takve ne osuđujem, jer mi je takvih žao.

Kako god, glumce ne treba osuđivati, oni su krhki koliko i porculanske vaze. Glumce treba paziti, o glumcima treba brinuti, i glumce treba voleti. Pitanje je šta možemo učiniti da bude više nasmejanih i zadovoljnih glumaca, pa tako i bolje igre?!

Vraćam se zato na onu priču o pozorišnom bifeu. Elem, naša pozorišta ne samo da nemaju pozorišni bife već neka nemaju ni svoju zgradu, pa zavise od kulturno informativnog društva grada i njegove komunističke sale sa manje više očajnom akustikom, i što je još gore sa nizom ostalih dešavanja (muzičkih koncerata, sjednica, tribina, ...) koje za mjesečni repertoar ostave prostor od svega desetak dana za pozorište. Ali, ukoliko i tu činjenicu pripišemo nedovoljnim interesovanjem grada za pozorište, i nedovoljnom pridavanju značaja ovom segmentu kulture, i dalje ostaje činjenica da naša pozorišta nemaju pozorišne klubove. Ja navalih na klubove pa klubove. Red je da konačno objasnim i zašto. Odgovor leži u samom naslovu članka. Gluma je društveni događaj. Kada pomislite na društveni događaj i njegovu vezu sa glumom i pozorištem uopšte, pomislite na onu višedecenijsku priču o tome kako u pozorište na premijere dolazi elita i pokondirena elita da prošeta najnoviju kolekciju bundi i da bude viđena. Ovu priču ostavljam za mnogobrojne forume na kojima sam o tome često čitala, pa i diskutovala na tu temu. Ovde želim da govorim o društvenom događaju iz drugog, plemenitijeg ugla. Pozorišna publika mora imati i prostor da, osim uživanja u igri živi i nakon završene predstave. Pozorišna publika mora osetiti i ono što se krije iza kulisa, ona mora upoznati i onu drugu stranu medalje, mora porazgovarati sa glumcem, mora podeliti sa prijateljima utiske, mora u pozorištu steći nove prijatelje, mora doživeti dom glumca i kao svoj lični kutak i zato će mu se iznova vraćati. Tu sigurno ima i komadić priče o marketingu, videće tog i tog, naizgled nedodirljivog boga sa scene koji sada, nakon predstave čavrlja sa svojim prijateljima uz muziku i piće, prijatelj će mu reći da je baš sinoć u sali video tog i tog, pa će i onaj koji nikada nije bio u pozorištu zaviriti zbog nekog drugog cilja, a onda ćemo se moći nadati da ćemo ga svojom dobrom igrom zadržati u pozorištu, da će ga magija obuzeti i da će pozorište početi osećati kao nasušnu potrebu. Tek tada imaćemo priliku da gluma bude aktivni deo stvarnosti i da bude sastavni deo sadašnjice. 

 Naše pozorište kao da još uvijek krči svoj put do sistema uređenog po svim etičkim principima. Na početku sam bila kadra da osudim, da me zaboli, pa ponekad i zaprepasti. Niko se naučen nije rodio, i tako svačiji, ponekad i neuk, katkad ishitren i nepromišljen potez ne valja biti za osudu, no za razumevanje i praštanje, jer, na greškama se uči. Na kraju krajeva ja tek pravim svoje prve korake. Zato se sada trudim da svima ukažem bezrezervno povjerenje i da sačuvam svoj mali prostor uvijek svježim  i otvorenim za komunikaciju i kompromis. Ima ona zlatna, šetaj ulicom, i poželi dobar dan i dobar rad svakom, ali gledaj svoju baštu. Ipak, kako sada stvari stoje, u redovima glumaca (čast izuzecima) oni možda i previše gledaju samo svoju baštu. Pod ovim ne mislim na nužnost guranja nosa u tuđi tanjir (na individualnom nivou-mada se i to dešava, ali to ostavljam za neki drugi članak) već na potrebu da svi gurnemo nos u zajedničku šerpu, ne da bi kritikovali, no da bi kreativno menjali i unapređivali svoj život u ovoj zajednici, i da bi glumac dobio mesto koje mu pripada, da bi bio zadovoljan, da bi bolje, kreativnije i kvalitetnije stvarao. Ništa ne dobijamo zataškavanjem problema, i ništa nemamo od toga da dolazimo mrzovoljni na probe i da na samom početku probe slušamo jadikovke onih kojima se iz tog zadovoljstva ne radi a došli su da sa drugima stvaraju i da se toj igri raduju. Ništa nemamo od utrčavanja na probu kao na obavezu, jedva čekajući da se završi i da što pre zapalimo u nekom drugom pravcu, što dalje od pozorišta. Ako mi ne volimo stvaranje, kako onda možemo da očekujemo da će oni koji su došli da uživaju u rezultatima našeg višemesečnog istraživanja, naći uživanja u njemu. Ili, što bi rekao moj profesor, nema probe bez ispijene kafe pre ili posle te probe, ili na pauzi, svejedno.

Možda sve ovo i nije baš tako, ali eto, ja mom malom gradu želim pozorište sa pozorišnim klubom u kom ću imati priliku da živim život jednog glumca u pravom smislu te reči... Do tada, ostaje mi da se nadam da ću uskoro imati snage da se i u realizaciju tog, nimalo skromnog projekta upustim. Pa hrabro, ili s kopljem u trnje, što bi rekao Šekspir.