Već danima ne pišem... Premijera se približava. Radujem se. Pozorište uoči premijere zaliči makar na kratko na jednu veselu radionicu, na košnicu, na razmenu energija, zaživi. Valjalo bi da je stalno tako, ali u mom malom mestu tako je samo uoči premijere. Ipak, gledam da uživam u tom lepom osećaju dok traje, i da tu sakupljenu energiju iskoristim za naredni period. Probe kostima, nabavka rekvizite, skrati, promeni, prekroji, izbaci suvišno, konkretizuj. Vode se polemike oko boje neba na zadnjem rikvandu, vizuelnog identiteta plakata, afiša. Montaža svetla, pa tona... promene, rezovi, prekrajanja...

Poslednji zalet, to je ono što najviše volim. Onaj trenutak kada se nakon krčkanja na tihoj vatri uloga raspukne, rascveta, izađe na površinu, postane opipljiva u unutrašnjosti i pun ton probije spolja. Uživam u svakom trenutku dana. Gotovo da bi se moglo reći da sam se od juče uselila u pozorište. Tamo pijem kafu, u hodniku na cigaret pauzi pretresem dotadašnji rad, iskočim na ručak u najbliži restoran a onda nazad u pozorište, nastavak probe, smeh, koncentracija, strpljenje... umorna dođem kući i ne da mi se san da ga uhvatim dok još jednom ne pretresem dan koji je iza mene. A onda, novo jutro, i opet naizgled ista, a sasvim različito oblikovana priča, nova dobra energija, preispitivanje, sumnja, menjanje, otkriće, radost, dekoncentracija, smeh, suze, ideje... I ljubav. Ljubav prema pozorištu, projektu, kolegama. Ljubav koja me čeka svojoj kući i raduje se zbog mog uspešnog dana. Ljubav koja ne ide na spavanje dok ne istrtljam utiske.

Ljubav, poverenje, podrška. Volim svoj život. Volim Gospođu Glumu. Volim moju ljubav. Ovi dani ne traže ništa više od toga. Kompletna sam. Srećna sam i ispunjena... i to je zapravo sve.