Baš kad sam prestala da mislim na onu reč od juče, ona se pojavi, niotkud, a zapravo se taložila u meni i jutros je prosto eksplodirala. Sad je se već ne mogu ni setiti, te reči, jer se nekako neuhvatljivo istovremeno preoblikovala u misao. Bilo je to ovako. Čitala sam nešto u novinama jutros, uz jutarnju kafu (tako počinje svaki moj dan, jer, da bi bio aktivan, glumac mora biti u toku- to je inače deo Brehtove dijalektike, ali vas time ne bih zamarala ovom prilikom). Dakle, čitam ja novine i uzdišem, gledam s nevericom, čitam i razmišljam o replici iz jednog komada ("Sve je to međusobno povezano i zahteva studiozan pristup") koju ovoga puta prerađujem u "sve je to međusobno povezano i krajnje jasno i ne zahteva studiozan pristup". U sred mog čitanja zove me mama telefonom. Kažem ja njoj: "Je li ovo moguće, vidiš li ti šta pišu... hahhahah... neverovatno... ko još u ovo veruje... zar su ljudi stvarno do ove mere otupeli...", i tek što počeh a mama krenu da me utišava i prekida, kaže: "Ćuti sine nemoj telefonom, ako nas ko čuje šta ćemo onda"... I šta ću. Ućutim ja. Razmenimo još par reči i pozdravimo se. Ostade pitanje, kada se to desilo da se i moja mama, žena borac, ona koja ne trpi nepravdu, bez dlake na jeziku... pretvorila u ćutalicu. Hehe... ima ona, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Ne krivim ja nju, toliko je onih koji ćute i koji se boje. Eto i ja, iako stalno mrzim sebe što ćutim. Ali ćutim, da ne bih bila baš potpuni glupan. Ko fol, imaću interesa od ćutanja, od toga da se ne bunim. Hahahhaha.... Moj interes leži u tome da zarađujem manje nego što mi je potrebno za preživljavanje (življenje, ono normalno, bez razbacivanja, da i ne pominjem), moja radna knjižica je na birou, a prihodi variraju od nazovimo pristojnih do krajnje smešno bednih. Ćutanje mi donosi brigu zapakovanu u srebrni papir s crvenom mašnom. Dobijam i suze, i neprospavane noći, a možda i izostanak apetita, ali pod uslovom da uz ćutanje počnem da propagiram veru u ideju bolje i perspektivnije zemlje u budućnosti, a da pritom vidim projekciju svog sopstvenog truljenja u ovoj zemlji. Ako je sada, prema novosprovedenom istraživanju, sloboda medija na gorem stepenu nego devedesetih, šta onda ima ja da se bunim protiv nepisanog pravila da onaj koji misli da se u ovoj zemlji prehrani mora da ćuti. A, ako o svemu ovome malo podrobnije razmislim, dolazim do zaključka da, ako bih se protiv ovoga ćutanja i pobunila, ništa se ne bi dogodilo, jer, oni koji su propagirali ćutanje kao životni standard pravili bi se ludi i tvrdili da ovde svako ima slobodu mišljenja, da je ovo demokratska zemlja i da je sve što ja tvrdim, samo izmišljotina. Uostalom, ako se penzioneri bune što su im manje penzije ali i dalje za to ne krive one zbog kojih su im penzije takve već ih naprotiv veličaju, ko sam ja da se bunim. Ono što je daleko interesantnije je osvrtanje. Svi se osvrću i šapuću i skrivaju i biraju reči. Život postaje zavera, nesloboda, pritisak, i "Balkanski špijun" (a pre koliko je ovaj komad napisan???). Pozorište nije aktivno, glumac je cenzurisan (što je verovatno u nekim slučajevima korisno), ali ja razmišljam o onoj cenzuri u kojoj je glumcu oduzeto pravo na stav, ili, što je još gore, o onoj poziciji u kojoj je glumac primoran da sam sebi oduzme pravo na stav, ako misli da ne nastrada. Samom sebi oduzeti pravo na stav, to je mizerno. Za glumca, ova situacija postaje još teža, jer on, glumac, njegovo stvaranje, mora pratiti svakodnevnicu, biti sa njom usklađen i odgovoriti na zahteve sadašnjeg trenutka. Ako glumac ne može biti slobodan da komentariše trenutak, ako ne može postaviti pitanje, ko je onda glumac, i koja je njegova svrha??

Zbog svega ovoga, a i mnogo čega drugog, izabrah sledeću misao:

Hoću da mogu da kažem. 

To mogu da radim ovde, ovde mogu da kažem šta mislim, ako i celi ovaj blog projekat nije samo iluzija slobode???