Još jedna glumačka neophodnost - trening! Preduslov za Gospođu Glumu je da glumac bude fit. U našem malom velikom gradu to sve više gubi smisao - igra se retko (u proseku pet puta mesečno), za januarski repertoar teško bi se moglo reći da i postoji, pa glumci u ovom periodu kao da utonu u jednomesečni zimski san. Možda je to i zbog svih okolnosti u kojima gluma protiče u mom malom velikom gradu, a o kojima sam već pisala u nekim ranijim postovima. Osećam da iz dana u dan zatupljujem, ako je ova reč za tako nešto uopšte prikladna. Predajem se dok se borim. Napredujem nekim mišjim koracima, i to najčešće onoliko koliko to sama mogu da detektujem nešto u svom scenskom izrazu i da se potrudim da unapredim. Danas je jedan od tih depresivnih dana u kojima gledam u svoj odraz unutarnji i pitam se šta li će se desiti ako ostanem u provinciji. Telo vrišti! Vrišti!
Po povratku kući, nakon odigrane predstave, puštam muziku glasnu i krećem da skakućem. I skakućem tako do iscrpljenosti. Negde na polovini ovoga puta, negde na polovini ovoga pražnjenja, počinjem da se smejem, telo mi vrišti, telo mi se iz vriska pretvara u osmeh. Nešto je iz mene izletelo, nešto što sam želela da izbacim izašlo je, to isto moglo bi mi moguće, da je u meni ostalo da vrišti, doneti neke odluke i naslutiti neke promene. Ovako, otišlo je, u telu osmeh jedan ostao je od današnjeg dana, i pored njega neumoljiva praznina provincije... do nekog novog vriska ili neke nove akcije!
