Danas prosjak, sutra kralj... juče majka... danas devojka...
Iza mene je premijera nove predstave. Danas sam otvorila vrata novoj ulozi, ovoga puta na filmu. Bio je to dug dan - četrnaest sati smeha, suza, iznenađenja, raznih dobrih rešenja. Film je stvarno beskrajno zanimljiva umetnost za glumca. Jedan pogled, pokret zenica, ima vrednost radnje, ušuškanost i nazovimo privatnost trenutka učitanog kroz ključaonicu objektiva ima svoju posebnu draž. Ne želim pritom umanjiti vrednost niti lepotu teatra, niti verujem da se gluma u ova dva modela razlikuje u onoj meri u kojoj glumce dele na filmske i pozorišne, ali film ima samo svoju čaroliju. Oko jednog gledaoca lakše upija film, i on mu više oku prija, a neki opet favorizuju teatar. Stvar je subjektivna. Iz ugla glumca posmatrano, reč je jedino o sposobnosti da se tehnički prilagodimo jednom ili drugom mediju, odnosno modelu igre. Neki glumci prosto ne umeju, nisu osposobili svoje glumačko biće da denfuju govornu radnju ili ekspresiju i prilagode je tako potrebama filmskog kadra, dok su drugi opet isuviše intimni za uslove teatarske razmene. A tu se na kraju uz malo vežbe i glumac akomoda u oba stila igre, modela ili nazovite ih kako hoćete.
Kako budžet, kog nema, ne dozvoljava planiranje relaksiranog snimanja i baškarenja u ispitivanju uloge, na meni je da prilično velik zalogaj sažvaćem u dva dana, da mu udahnem život i da ga učinim postojanim, prikladnim priči, zanimljivim. Jedan dan već je iza mene. U nekih četrnaest sati današnjeg dana bilo je svega. Čarolija jedna cela. Od onih kadrova posvećenih detaljima koje nužno valja dobro tempo-ritamski organizovati kako bi imali svoju vrednost, pa do magije razmenjenog pogleda, dodira, prvog poljupca... jedne puteno upakovane intime. Još jedan dan je predamnom, još jedno oticanje nogu u uvek tesnim cipelama (ne znam da li je to tako svim glumicama, ali ja uvek imam ludu sreću da dobijem male ili nerazgažene cipele) mojeg privatnog ja, i baškarenje u tim istim cipelama mojeg glumačkog ja. Glumac je često podvojena ličnost. To nekažem podrazumevajući pod tim da glumac zaboravlja na svoje biće, niti da ulazi u trans (mada, dati neke komadiće svog bića ulozi i živeti pojačano čulno i jeste jedna vrsta transa, ali onog od kog se ne ludi već onog od kog se u igri ludo uživa) već da glumac ruku pod ruku u ovaj ples vodi i svog kontrolora, taj drugi nerazdvojni komadić svog bića. Nije to daleko od razumevanja ljudima koji nisu glumci. Bilo čije bitisanje, svaka odluka, svaka izrečena misao propraćena je kontrolorom. Samo što drugi ljudi to rade po navici, po inerciji, a glumac svesno, znajući da postoji ono njegovo privatno-tehničko biće, dopušta ovaj ples. I onda vi kažete kako je glumac spontan dok on samo vešto balansira na klackalici organskog i tehničkog bića, dopuštajući kontroloru da kontroliše, a intuiciji i organici da urade i budu.
Biti glumac, to je ishodište jedinstvenosti, što bi rekao Zijah.
Danas su zbog neke nepotrebne tenzije vikali na glumca. Osetila sam taj šamar. Boli. Nije više važan ni razlog (a duboko verujem da ga nije bilo), niti želim da ulazim u kovitlac sujeta, nesigurnosti, straha... to me nigde ne bi dovelo. Pokušah najdobronamernije da objasnim onome koji tek pravi svoje prve korake kako ne postoji niti jedan razlog na ovome svetu da bi se digao glas na glumca. Ne na glumca, na bilo kog čoveka. A eto, u ovom slučaju, možeš upaliti svetlo i tako napraviti fantastičnu atmosferu, možeš pronaći najbolje kostime na svetu, imati najbolje napisanu priču na papiru i sve to može i te kako udopuniti i obogatiti priču u okviru jednog kadra ili niza kadrova vešto ušivenih u montaži... pa opet nemati ništa, jer ako nema onoga koji će tu priču vešto ispričati, ako nema onoga koji će sve slojeve priče i karaktera pred budno oko objektiva ogoliti... onda opet nemaš ništa. U današnjem teatru, pa i na filmu, mnogi su elementi na ceni (iako je cena grub izraz, al ajd sad, ne da mi se tražiti bolji i prikladniji) ali ima onaj vic iz pozorišnog bifea kada neko na pitanje kako mu se dopala predstava, umesto o priči i glumcu i celokupnom doživljaju ima da kaže samo "Dobra scenografija".
Još jednom, zato, po ko zna koji put na ovom blogu, dodajem da glumce treba voleti, glumce treba paziti, verovati im i prilaziti im s pažnjom i ljubavlju. Ili, što bi moj kolega rekao, na kraju krajeva, kakav god konačan proizvod našeg zajedničkog rada ili zalaganja ispao, važno je da smo mi iz procesa izašli kao bliži prijatelji ili makar bolji i bogatiji saradnici, jer su ta naša tri podeljena pasulja važnija od trenutka u kom se odlučuje o naizgled važnim stvarima (koje i jesu važne ali nikako više od naše saradnje).
A glumci, oni na kraju skončaju svoj posao u četiri zida kadra i onda vam ukažu bezgranično poverenje onog trenutka kada svi sirovi tejkovi uđu u montažu i kada, na kraju, reditelj i montažer odlučuju o celini njihove uloge.
Valja odmoriti pre novog dana, a onda s novim osmehom i novom dobrom energijom staviti tačku na još jedan projekat, a u svoj glumačko-životni kofer pohraniti nova iskustva. I tako sve u krug, dok ti se u glavi ne zavrti. Čudesna je to, razdragana i katkad jeziva vrteška. Kao i život, uostalom.
Hoće me ovo pisanje postova u kasnu noć. Stigoh sad sa poslednje generalne probe. Sutra predspremijera. Prva publika kao lakmus papir pred premijeru. Spuštam svoje izmoždeno telo u fotelju i kuckam ovaj post. Tek večeras shvatih dimenziju uloge, njeno višeznačje, snagu, slojevitost... Mnogo volim ovaj posao. Crpi iz mene ono moje svašta, onu riznicu neslućenih prostora. No to nije razlog za ovo noćno piskaranje.
Danas me zamalo hrpa papira nije tresnula u glavu. Da je proletela koji santimetar levo ja sad ne bih pisala ovaj post. Neverovatno. Do tančina organizujete radnje, od najprostijih fizičkih do govornih, izrezbarite predstavu, namontirate atrakcije, i onda neko ko nije na sceni a treba samo sa svoda u određenom trenutku da baci hrpu papira da se razlete ne ume to da uradi kako valja. Što je najgore, počinjem da sumnjam da nije reč o izostanku umeća nego o inaćenju. Pita li mene bilo ko kako mi je, misli li bilo ko na činjenicu da ne spavam noćima unazad više od četiri do pet sati, da ne stižem da jedem, da mi je noga povređena, da ... Ne, ne misli, niti treba, niti ja o tome pričam kada dođem na probu. To je na kraju profesionalizam. A tebi je teže što dolaziš na probu da bi namestio scenografiju, dodao šerpu ili bacio papire, i još me gledaš kao da te bog zna kako maltretiram unazad deset dana. Pita li mene iko što sam nezaposlena, misli li iko o besperspektivnosti u kojoj se trenutno nalazim dok ti primaš platu i džangrizaš po pozorišnim ćoškovima što, zaboga, moraš da dolaziš na posao deset dana zaredom i sad te još neko upošljava da baciš tričave papire. I taman kad prozreh tvoju naivno lukavu nameru da se pretvaraš da nisi u stanju to da uradiš, odlučih, po cenu povređene glave da neću odustati od scenske atrakcije prikladne priči da bih tebe lišila radnog zadatka. Gledaj me popreko, mogu ja to da izdržim. Gledaj me kao da te maltretiram, ali ćeš bacati papire pa makar nikad ne "savladao" tehniku bacanja. Što bi Bećković rekao, ćeraćemo se još, pa ćemo videti ko će da istraje. Imam ja živce ko konopce, kad hoću da tako bude, a sad mi se to baš eto prohtelo.
Ali ta slatka nadmetanja počinju sutra, sada valja skinuti rane od boje s tela i uroniti u preko potreban san. Sutra je novi dan, a što bi u Bosni rekli, novi dan, nova nafaka.
Dva ujutru je. Ušla sam u stan. Dolazim iz pozorišta. Pre nepunih sat vremena završen je treći progon. Ne mogu da spavam, a opet ne mogu reći da nisam premorena. Taloži se u meni sve i svašta ovih par dana unazad... tehničkih, glumačkih, organizacionih, privatnih sitnica.
Prekjuče sam na probi natukla prste na levoj nozi. Stopalo mi je kao krofna. A modro. Prsti plavi. Ulazim u stan, palim kompjuter i otvaram još jedan projekat za večeras. Kako je divno biti glumac! Ponekad bolno divno, no kad se svetla pozornice upale, zaboravim sve vanjske plitke brige, prelivam ih u scenske radnje i oslobađam ih se. Pre nepunih sat vremena bila sam majka, i dete i glumica, i baka, penzionerka, tupava domaćica, poetesa. Sada otvaram projekat sazuvanja cipela. Pre dvadesetak minuta zatvorila sam projekat nazuvanja cipela. Mojih, privatnih cipela. Leva mi je uska. Odvezala sam pertle ali ni to nije bilo od bog zna kakve pomoći. Vozila sam kola kvačilo pritiskajući petom. Ušla sam u stan i sada oklevam... izuti cipele ili ne. Izuću ih, pa šta bude da bude. I krenem, ... izuvam... suze liju... bol... skoro pa neizdrživ. Noge su mi crne od scenske gareži, lice mi je belo od scenske smrti, Na čelu crveni trag... scenska rupa od čaure pištolja... na vratu ostaci crvene linije od scenskog davljenja. Pre samo sat vremena bolele su me scenske muke, moje uloge i njihove sudbine, sukobi, razočarenja, neverice, gubitci... Noga me nije bolela iako je oticala u visokim potpeticama, iako se podliv širio u papučama i radničkim cipelama. Sada, nakon svega sat vremena, plačem zbog svoje male velike bolne rane u mojoj privatnoj cipeli. Čovek- to su njegove rane. Čovek je zbir svojih rana, kako jedan lik iz Čuda u Šarganu kaže. Večeras sam pričala priču na sceni o ljudskim ranama. Sada u svoja dva kvadrata u dva ujutru bolujem svoje rane. Male, možda, no meni se sada velikim čine. Moram se istuširati. U slivnik će otići boje pozornice. Otok će ostati, jer on je moj privatni. Smejem se zbog produktivne probe, i plačem zbog bola u tesnim cipelama. Nakon obilja buke, muzike, reči, smeha, suza, ironije, ... konačno... prija mi ova obična a blažena tišina.
Na kraju, vas možda baš briga za moje bolove. Onaj u publici na kraju krajeva i ne treba da brine tu moju sitnu brigu. No ja sam glumica, a opet obični devojčurak, ja sam čovek kao i svi drugi, i imam svoje rane. Ali šta se to vas tiče? Pitate se? Ne znam. Ne znam ni zašto ovo kucam večeras. Kapisla za ovaj post bio je jedan obično-neobičan događaj koji sam doživela večeras. Kostimografkinja je došla na progon, kako bismo kasnije isprobali iskrojene kostime i korigovali ih. Nakon progona, iscrpljena od igre, vukla sam povređenu nogu. Pitala me šta mi je, misleći da sam celu predstavu povremeno šepala zbog odluke da moji karakteri iz nekog razloga moraju da šepaju. :) Kada je shvatila da sam povredila nogu, njeno lice se iz zadovoljstva preokrenulo u brigu, empatiju, strah i, konačno kada sam sazula čarapu, zaprepaštenje. One kobajagi šepavice od pre par minuta, moj su lični bol, i moja privatna rana. I eto, pod utiskom ovog događaja, odlučih da u tišini noći, pred san, otkucam ovaj post. On možda nema ni kraja ni početka, ali ni ja, uostalom često ne znam ni gde mi je kraj ni gde mi je početak. Igram se na sceni, pa se i ovde poigrah s rečima, praveći neke crtice, zapise jednog ili više dana. Valjaće. Odoh sad da spiram scenske rane i zalečim privatne. A onda još malo blažene tišine, i san za novi dan koji je već otpočeo. Sutra me čekaju nove uloge, i neke stare... kao, uostalom i tebe koji ovo čitaš. Važno je samo svemu se u životu prilagoditi. I zabaviti se. I smejati. I plakati, naravno, ako treba. Pa se opet smejati. Osluškivati, hvatati trenutak, sitnicu, zvuk, .. sve što nam život donese.
Nesređeno, zbrkano, u svaštari misli i doživljaja, emocija raznih... pozdravljam vas!
Već danima ne pišem... Premijera se približava. Radujem se. Pozorište uoči premijere zaliči makar na kratko na jednu veselu radionicu, na košnicu, na razmenu energija, zaživi. Valjalo bi da je stalno tako, ali u mom malom mestu tako je samo uoči premijere. Ipak, gledam da uživam u tom lepom osećaju dok traje, i da tu sakupljenu energiju iskoristim za naredni period. Probe kostima, nabavka rekvizite, skrati, promeni, prekroji, izbaci suvišno, konkretizuj. Vode se polemike oko boje neba na zadnjem rikvandu, vizuelnog identiteta plakata, afiša. Montaža svetla, pa tona... promene, rezovi, prekrajanja...
Poslednji zalet, to je ono što najviše volim. Onaj trenutak kada se nakon krčkanja na tihoj vatri uloga raspukne, rascveta, izađe na površinu, postane opipljiva u unutrašnjosti i pun ton probije spolja. Uživam u svakom trenutku dana. Gotovo da bi se moglo reći da sam se od juče uselila u pozorište. Tamo pijem kafu, u hodniku na cigaret pauzi pretresem dotadašnji rad, iskočim na ručak u najbliži restoran a onda nazad u pozorište, nastavak probe, smeh, koncentracija, strpljenje... umorna dođem kući i ne da mi se san da ga uhvatim dok još jednom ne pretresem dan koji je iza mene. A onda, novo jutro, i opet naizgled ista, a sasvim različito oblikovana priča, nova dobra energija, preispitivanje, sumnja, menjanje, otkriće, radost, dekoncentracija, smeh, suze, ideje... I ljubav. Ljubav prema pozorištu, projektu, kolegama. Ljubav koja me čeka svojoj kući i raduje se zbog mog uspešnog dana. Ljubav koja ne ide na spavanje dok ne istrtljam utiske.
Ljubav, poverenje, podrška. Volim svoj život. Volim Gospođu Glumu. Volim moju ljubav. Ovi dani ne traže ništa više od toga. Kompletna sam. Srećna sam i ispunjena... i to je zapravo sve.
Baš kad sam prestala da mislim na onu reč od juče, ona se pojavi, niotkud, a zapravo se taložila u meni i jutros je prosto eksplodirala. Sad je se već ne mogu ni setiti, te reči, jer se nekako neuhvatljivo istovremeno preoblikovala u misao. Bilo je to ovako. Čitala sam nešto u novinama jutros, uz jutarnju kafu (tako počinje svaki moj dan, jer, da bi bio aktivan, glumac mora biti u toku- to je inače deo Brehtove dijalektike, ali vas time ne bih zamarala ovom prilikom). Dakle, čitam ja novine i uzdišem, gledam s nevericom, čitam i razmišljam o replici iz jednog komada ("Sve je to međusobno povezano i zahteva studiozan pristup") koju ovoga puta prerađujem u "sve je to međusobno povezano i krajnje jasno i ne zahteva studiozan pristup". U sred mog čitanja zove me mama telefonom. Kažem ja njoj: "Je li ovo moguće, vidiš li ti šta pišu... hahhahah... neverovatno... ko još u ovo veruje... zar su ljudi stvarno do ove mere otupeli...", i tek što počeh a mama krenu da me utišava i prekida, kaže: "Ćuti sine nemoj telefonom, ako nas ko čuje šta ćemo onda"... I šta ću. Ućutim ja. Razmenimo još par reči i pozdravimo se. Ostade pitanje, kada se to desilo da se i moja mama, žena borac, ona koja ne trpi nepravdu, bez dlake na jeziku... pretvorila u ćutalicu. Hehe... ima ona, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Ne krivim ja nju, toliko je onih koji ćute i koji se boje. Eto i ja, iako stalno mrzim sebe što ćutim. Ali ćutim, da ne bih bila baš potpuni glupan. Ko fol, imaću interesa od ćutanja, od toga da se ne bunim. Hahahhaha.... Moj interes leži u tome da zarađujem manje nego što mi je potrebno za preživljavanje (življenje, ono normalno, bez razbacivanja, da i ne pominjem), moja radna knjižica je na birou, a prihodi variraju od nazovimo pristojnih do krajnje smešno bednih. Ćutanje mi donosi brigu zapakovanu u srebrni papir s crvenom mašnom. Dobijam i suze, i neprospavane noći, a možda i izostanak apetita, ali pod uslovom da uz ćutanje počnem da propagiram veru u ideju bolje i perspektivnije zemlje u budućnosti, a da pritom vidim projekciju svog sopstvenog truljenja u ovoj zemlji. Ako je sada, prema novosprovedenom istraživanju, sloboda medija na gorem stepenu nego devedesetih, šta onda ima ja da se bunim protiv nepisanog pravila da onaj koji misli da se u ovoj zemlji prehrani mora da ćuti. A, ako o svemu ovome malo podrobnije razmislim, dolazim do zaključka da, ako bih se protiv ovoga ćutanja i pobunila, ništa se ne bi dogodilo, jer, oni koji su propagirali ćutanje kao životni standard pravili bi se ludi i tvrdili da ovde svako ima slobodu mišljenja, da je ovo demokratska zemlja i da je sve što ja tvrdim, samo izmišljotina. Uostalom, ako se penzioneri bune što su im manje penzije ali i dalje za to ne krive one zbog kojih su im penzije takve već ih naprotiv veličaju, ko sam ja da se bunim. Ono što je daleko interesantnije je osvrtanje. Svi se osvrću i šapuću i skrivaju i biraju reči. Život postaje zavera, nesloboda, pritisak, i "Balkanski špijun" (a pre koliko je ovaj komad napisan???). Pozorište nije aktivno, glumac je cenzurisan (što je verovatno u nekim slučajevima korisno), ali ja razmišljam o onoj cenzuri u kojoj je glumcu oduzeto pravo na stav, ili, što je još gore, o onoj poziciji u kojoj je glumac primoran da sam sebi oduzme pravo na stav, ako misli da ne nastrada. Samom sebi oduzeti pravo na stav, to je mizerno. Za glumca, ova situacija postaje još teža, jer on, glumac, njegovo stvaranje, mora pratiti svakodnevnicu, biti sa njom usklađen i odgovoriti na zahteve sadašnjeg trenutka. Ako glumac ne može biti slobodan da komentariše trenutak, ako ne može postaviti pitanje, ko je onda glumac, i koja je njegova svrha??
Zbog svega ovoga, a i mnogo čega drugog, izabrah sledeću misao:
Hoću da mogu da kažem.
To mogu da radim ovde, ovde mogu da kažem šta mislim, ako i celi ovaj blog projekat nije samo iluzija slobode???
Već danima mi visi nad glavom obaveza da napišem jednu rečenicu. U njoj bi trebalo sabrati sve utiske, osećanja, motive, namere u odnosu na projekat kojim se bavim već par meseci. Ne znam zbog čega mi je teško da slijem sve u jednu rečenicu. Valjda zato što je najteže doći do jednostavnosti. Treba mi ta jedna rečenica. Ona već prestaje biti obaveza za neku afišu i postaje potreba, ne napušta me niti u jednom trenutku dana. Valjda ću do nje doći onoga trenutka kada ona prestane da me progoni. Može to biti i jedna reč, par slova tek... Svađati se s rečima, miriti se, prilagoditi se, ukrotiti ih. Treba mi ona jedna iz želudca, ona jedna iz srca. Treba mi jedna reč iz koje će isklijati i raspuknuti se misao. Toliko reči prosuh u ovom svom malenom životu, a do ove jedne nikako da stignem. Krije se od mene, hoće da se igramo žmurke. Reč mi postavlja uslove. Pokušaću da pred njom budem bezglasna, nenametljiva. Možda se pojavi. Možda odustane od nadmetanja. Ona je moj izazov! A ja sam od onih koji ne odustaju, čak i kada se čini da izbora više nema. Nadvladaću je ja. Šta je za mene jedna reč! Trenutno mnogo... vreme ističe... a meni treba makar jedna reč- i to ne bilo kakva- baš određena reč! Baš ta! Ali koja?!
Već par dana ne pišem jer ne stižem - snimanje filma, probe za predstavu, predavanja na fakultetu, a i život me doveo do vriska. Egzistencija, odnosi, svakodnevne radnje ispražnjene od osjeta. Pomislih jutros da ću eksplodirati, ali onda izvadih osmeh iz džepa, razvukoh ga na licu i u telu i krenuh u teatar. Predstava nikad bolja. Na izlazu iz teatra sačekao me moj životni prtljag i ukrao mi osmeh. Krenuh na polusatnu pauzu pred probu. Pomislih, eksplodiraću. Jedem ja piletinu u restoranu, jede ona mene - neka mi knedla u grlu- podgušile me suze od kojih danima bežim. Počinju suze da izviru- ispod kaputa, iz stomaka- što se više trudim da ih sakrijem od svojih prijatelja- to me više odaju. Ostavljam piletinu i pravac toalet. Baka pere ruke, wc zaključan-u njemu je neko. Čekam. Neizdrživo mi. Ako ova dama ne izađe uskoro moraću pustiti suzu ovde i sada- pred bakom- a žao mi- i neprijatno. Dok razmišljam o alternativi baka čisti ruke ubrusom i popravlja frizuru. Kucam na vrata wc-a. Niko ne odgovara. Dođe mi da vrisnem: I meni je nužda! Raspašću se u hiljadu komadića satkanih od suza i krika! Izlazi više napolje! Ali se ne usuđujem. Pristojnost. Vaspitanje. Svest da je to ipak javno mesto, i da svi imaju pravo da se u toaletu zadrže koliko im je potrebno, iako ja čak ni to ne činim. Čak i u ovakvim trenutcima razmišljam o onom nekom koji ispred čeka. Suze počinju da liju. Brišem ih rukama, i mislim se- ok, sad kad je tako pretvaraću se da je sve ok- suze mi oči, pa šta. Bako, frizura ti je super, izlazi napolje- deka koji te čeka voli te i neočešljanu sigurno. Cure suze, ali nije mi ništa lakše od toga. Treba mi sada moj park i odlazak na ivicu parka koja gleda na šumu, i onaj oslobađajući vrisak koji sebi poklanjam jednom u par meseci, kada ne mogu da izdržim više, ovako kao sada. Suze cure, telo se grči od nemog krika. Umivam se. Kontam proći će- smiriću se. Ali ne ide. Sve je gore. Baka izlazi. Pomišljam, sada, sada je pravo vreme, oslobodi knedlu, udahni vazduh, isplači se. U to izlazi devojka iz wc-a. Ulećem unutra i zaključavam se. Čujem vodu na slavini. Kontam, izdržaću još malo, ona će sada izaći a ja ću moći da vrisnem i oslobodim ovu lavinu nesređenih osećanja jer ne znam ni zašto plačem- zbog svega valjda. Sad će ona izaći, a ja ću moći da ... sad će izaći... a ja ću pustiti vodu i vrisnuti. Ali ne bi vrisak. Odnela ga voda, odnelo ga odlaganje. Još jedno umivanje i povratak za sto. Suze počinju da liju. Jedem ih zajedno s piletinom- gutam ih, vraćam ih natrag u telo. Osećam poglede, ali niko me za mojim stolom ne pita šta mi je. Skontali su. Gledaju me i šale se. Gledaju me i kao da govore: Suze su ok. Smejem se na šalu. Nije mi mnogo lakše, ali smejem se. Plaćamo račun i odlazimo na probu. A onda igra, beskrajna, zanimljiva, magična, ona koja zapleni mi telo. I tako satima, uz puno smeha i dobrog raspoloženja. S probe na drugu probu. One suze kao da su nestale, kao da ih danas nije ni bilo. Gluma je često moj partner u trenutcima kao što je ovaj - moja radost kada mi je najteže, moja terapija, moja uzvišenost, moj mir, moja sigurna luka. Dok sam na sceni sve nestaje, a onaj topli umor nakon dobre probe, unosi neki čudno lep mir u moje telo. Tako relaksirana, odlazim na probu za film. Tamo tenzija raste jer snimanje počinje sutra. Lepe se tapete, kreativni nered svuda na setu, ljudi u panici završavaju poslednje pripreme, a ja, kao leptirić sejem osmehe i unosim mir. Onaj početak dana kao da nije ni postojao. Njeno veličanstvo Gluma, moj spasioc, preveo me i danas preko reke i izdigao iznad ljudske plitke brige. Ipak, suze u meni neke ćute, do novog trena. Ubuduće, više slobode sebi ću dati, jer, suze su zbilja ok. Bez njih ne bismo znali šta je pravi osmeh. Ne onaj iz džepa no onaj iz duše- onaj što mi sada sija na licu. Onaj koji i vama želim, a i svoj evo sada, s vama delim.
Danas me frapirala jedna činjenica koju već mesecima uklanjam iz svog vidokruga, valjda da bih lakše živela. Al ona je tu, uvek nad glavom.
Tužno je januarski pokušaj da se glumci sa statusa umetnika "preregistruju" na status IZVOĐAČA RADOVA. Sramota je da tako nešto bilo kome prođe kroz glavu. Ali eto, i to, što je glumcima bilo deo noćne more, nerealnog, iracionalnog straha, plod mašte, se desilo. Reči Ljiljane Stjepanović govore više od bilo čega što bih ja sada na tu temu umela reći.
Ovde ću govoriti o još jednom besmislu, koji je daleko gori i tužniji, jadniji od ovog prvog. Ovaj prvi čak i nije jadan, on je samo plod primitivizma, pohlepe, straha, nemoći, nerazumevanja - i vredan je pomalo čuđenja a više žaljenja, jer nije ni čudo da jedan skupštinar, političar, čovek koji nije od pozorišta pomisli na ovako nešto. Malo je više za čuđenje što dozvoljava sebi da zbilja to i izgovori, još više da stavi na razmatranje - pokušaj da plakatira svoju inventivnost neuspešan je, jer je za rezultat dobio plakatirani provincijalizam, a njega je teško iskoreniti. Zato mi ga je žao.
Danas mi se povraća zbog nekih drugih. Kažem nekih drugih, a zapravo bih trebala reći od ljudi s moje strane, ili, ajde sad, od moje vrste zanata, kreatora moje umetnosti, profesionalnih belih medveda. Trebala bih dakle reći profesionalni beli medvedi, ali ne mogu jer ne znam šta bih pri pomisli na njih prilepila kao svoje osećanje - stid, ili mučninu ili razočaranje. Sramim se što su nas danas ovi neki drugi, koji su trebali biti zaštitnici bengalske vatre glume jer bez nje oni su prah, izdali. Kažem izdali jer, pojedini iz redova ovih drugih danas su dali za pravo ovima prvima da nas strpaju u "stavku" - IZVOĐAČI RADOVA.
Slagali su nas. Ovi što nas štite, dozvolili su da nas ovi što bi trebalo da nas štite (i postupcima dokazuju da smo vredni uzvišenog majmunisanja) slažu. A sve se to događa ne zbog kese kamenja, već zbog kese kovanica. Kese papira. Trampimo umetnost glumca za kesu papira!!Ko da više njemu prodato!!! Ko da više pa i ako sebe u to ugradi, još bolje, taj ima prioritet nad budalom koja je prodala glumce misleći da im daruje umetnost!!! Ko se prvi put zezne pa u trampi postupi kao budala, njemu dajemo popust ako idući put proda glumce znajući da je posredi kesa papira!!! Čujte i počujte!!! Trampimo umetnost glumca za kesu papira!!Ko da više njemu prodato!!! Ko da više pa i ako sebe u to ugradi, još bolje, taj ima prioritet nad budalom koja je prodala glumce misleći da im daruje umetnost!!! Ko se prvi put zezne pa u trampi postupi kao budala, njemu dajemo popust ako idući put proda glumce znajući da je posredi kesa papira!!! Čujte i počujte!!! Diskrecija zagarantovana!!! Ako glumci za to i saznaju retko će se ko udostojiti da o tome govori, jer će ispasti budala!! Čujte i počujte!! Sve je ispod žita, i svima će nam biti dobro!! Svi po kesu papira! Daćemo i glumcima kusur, čisto da se osete vrednima! Ćutaće glumci, verujte, s tim nema problema! Oni bistriji u tim redovima shavtiće da je u pitanju trampa i, ako su pametni, a računamo da jesu, držaće se postrani! A i ako nisu, i za to imamo rešenje - znamo mi da glumce čini mogućnost da igraju - ćutaće oni. Oni drugi iz redova glumaca neće niti shvatiti da je u pitanju reciklaža! Čujte i počujte! Prodajemo jaja za bubrege! Glumci su ionako IZVOĐAČI RADOVA! Ne sekirajte se, glumci mogu svašta da otrpe!
Mogu li i ovo!? Ja nisam, mi nismo izvođači radova, mi nismo marionete! Čujte i počujte! Mi glumci, mi smo kreatori uzvišenosti! Čujte! Mi glumci, mi ne ponavljamo već postojeće, nečije radove, ovi naši bubrezi naši su lični bubrezi!! Čujte !!! Mi glumci... mi glumci... glumac... glumac je ličnost... glumac je individua!... glumac je autor... Čujte!!!! Mi glumci, mi živimo od te naše kese papira! Glumac, to nije laž, to nije reciklaža, glumac to je nešto posebno! Glumac nije za kalup!!! Čujte... glumac nije fabrika recikliranih osećanja! Čujte, glumac je ... čujte!!!!
Jel to glumac nešto rekao??? Koji glumac?! Hoćete da kažete da je tu bio neki glumac?? Ne razumem vas, bio je neki glumac i on je nešto rekao?? Ma ajte molim vas!!...
DA, REKAO SAM, GLUMAC, DA JA, REKAO... NEMOJTE DA NAS PRODATE, EVO JA ĆU VAM LIČNO, KOLIKO VEČERAS DONETI SUZU NA OKO!! ČUJTE, NE ČINITE ME ROBOM, DA BIH STVARAO TREBA MI DA BUDEM SLOBODAN!! čUJTE, SLOBODAN, JEDINSTVEN, OTVOREN ...
Jel to glumac nešto rekao??? Koji glumac?!... tu bio neki glumac??... ma ajte molim vas!? Tu njegovu ulogu ionako može da igra neko drugi... sve sam već smislio... Čujte, trampimo glumca... serviramo "umetnost"... publika to ionako neće razumeti! Publika je glupa?!
Čujte! Ovo vam govori glumac! Niste vi glupi! Zato ja i vičem! Čujte, gluma, to je nešto uzvišeno! Ovo vam govori glumac! Niste vi glupi! Zato i vičem! Nedajte da se pozorište pretvori u večeru budala! Čujte, ja ne podnosim kada me primoraju da vas lažem! Ja neću da vas lažem! Ne umem!
Glumac! Glumac! Bolje bi ti bilo da ćutiš i osmehuješ se! Stvar je ionako već na putu da bude reciklirana! Glumac! Nisi ti prvi! Glumac! Nećeš biti poslednji! Ovo je revija do besmisla!! Čujte i počujte! Trampimo umetnost glumca za kesu papira!!Ko da više njemu prodato!!! Čujte i počujte!!! Diskrecija zagarantovana!!! Ako glumci za to i saznaju retko će se ko udostojiti da o tome govori, jer će ispasti budala!!
Jel to glumac nešto rekao??? Koji glumac?!... tu bio neki glumac??...
To sam ja! Glumac! Glumac je... nesrećno primorana budala! Stidim se toga. Ja sam ta budala! Glavu u torbu! Kesa je ionako već pripala onom u uglu... onom... što se osmehuje...
Još jedna glumačka neophodnost - trening! Preduslov za Gospođu Glumu je da glumac bude fit. U našem malom velikom gradu to sve više gubi smisao - igra se retko (u proseku pet puta mesečno), za januarski repertoar teško bi se moglo reći da i postoji, pa glumci u ovom periodu kao da utonu u jednomesečni zimski san. Možda je to i zbog svih okolnosti u kojima gluma protiče u mom malom velikom gradu, a o kojima sam već pisala u nekim ranijim postovima. Osećam da iz dana u dan zatupljujem, ako je ova reč za tako nešto uopšte prikladna. Predajem se dok se borim. Napredujem nekim mišjim koracima, i to najčešće onoliko koliko to sama mogu da detektujem nešto u svom scenskom izrazu i da se potrudim da unapredim. Danas je jedan od tih depresivnih dana u kojima gledam u svoj odraz unutarnji i pitam se šta li će se desiti ako ostanem u provinciji. Telo vrišti! Vrišti!
Po povratku kući, nakon odigrane predstave, puštam muziku glasnu i krećem da skakućem. I skakućem tako do iscrpljenosti. Negde na polovini ovoga puta, negde na polovini ovoga pražnjenja, počinjem da se smejem, telo mi vrišti, telo mi se iz vriska pretvara u osmeh. Nešto je iz mene izletelo, nešto što sam želela da izbacim izašlo je, to isto moglo bi mi moguće, da je u meni ostalo da vrišti, doneti neke odluke i naslutiti neke promene. Ovako, otišlo je, u telu osmeh jedan ostao je od današnjeg dana, i pored njega neumoljiva praznina provincije... do nekog novog vriska ili neke nove akcije!
Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen. Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje. Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka. Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas. Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako! Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima. A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto. Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo! U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš? Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga. A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči. Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan. Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem. Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma. Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka… Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Mislila sam da o ovome ne pišem, ali, na žalost to je moja stvarnost, zato bi zaobilaženje ove teme moglo značiti i napadno bojenje sivog sveta ljubičastom, a to bi bila laž - a to ne želim da sejem po svom blogu.
Reč amater (novajlija - najčešći izraz na našim prostorima ) znači "neprofesionalac" ili laik u standardnoj konotaciji, ali je ona izvedena od latinske reči amo, amare što znači voleti, tako da bi amater u doslovnom prevodu bio ljubitelj, onaj koji voli.
Kulturno umetnički amaterizam sastavni je deo kulture moje zemlje. Iz amaterskih grupa nastalo je pozorište, uostalom. Ali, danas se sa amaterizmom XXI veka valja nositi. Amateri su u mojoj zemlji na ceni. Govoriću ovde najviše o onima koji su iz moje branše, ali to ne znači da amaterizam ne treba posmatrati i na širem planu - on je svuda među nama, u svakoj pori društva, u međuljudskim i poslovnim odnosima, u organizaciji države, u funkcionisanju lokala, pozorišta, firmi svih delatnosti. Mislim da je postao toliko prisutan i izražen onoga trenutka kada su novi, mladi, obrazovani - profesionalci izašli s diplomom u rukama u svet da traže svoju sreću. Ne želim da me pogrešno razumete - ne želim ja nikoga da omalovažavam, ali želim objasniti par stvari. Školovani ljudi ne mrze amatere - amateri, opet, u velikom broju slučajeva zaziru od školovanih ljudi jer ih se u suštini plaše. Daleko opasnija kategorija, a istovremeno mnogo prisutnija je varijanta amatera koji su u institucijama kulture na visokim položajima, zaštićeni kao beli medvedi, i koji se profesionalcima iz onog već pomenutog straha "svete". Profesionalcima su ti amateri isprva smešni, a kasnije im je žao zbog činjenice da ih se ovi plaše. Ne žele profesionalci uzeti koru hleba amaterima, profesionalci samo žele mesto koje im u poretku pripada. Najgori je zapravo prelazni period u kom se nalazimo, i ono čekanje da uđemo u Evropu (kao da nismo već u Evropi, i kao da se o Evropi kao etiketi uopšte radi) pa da onda počnemo rešavati goruća pitanja za naš opstanak i život u ovoj zemlji. Elem, da se vratim na one bele medvede. Oni nam sitnim podvalama, nalik na dečje pakosti, pokušavaju onemogućiti slobodan rad. Najgore je što mi znamo zašto je to tako, ali da bismo u ovoj zemlji završili neki posao, da bi premijera izašla, prinuđeni smo da se prilagođavamo i prećutkujemo kojekakve nonsense jer nam od tih belih medveda zavisi kompletan projekat. Baš večeras, a i sinoć, i neki dan, došla sam kući s probe koje nije bilo. U naš dogovoreni termin ušao je beli medved u salu, a njemu se može, pa smo mi otišli kući. Sad ćete vi reći, pa imate sindikat, sastanak sazovite, neka se vaš predstavnik izbori za vaš status i dogovoreno vreme. Na žalost, dragi moji, taj naš predstavnik u sindikatu takođe je iz redova belih medveda. A uprava vaše kuće, može li ona nešto da učini? Uprava najčešće ne želi da ima svoj stav, pa u svoja četiri zida pred profesionalcima pljuje bele medvede a zatim ih bog zna kako dočekuje u svojim odajama jer ne bi bilo dobro da im se zamera - uostalom i uprava je tu ne samo po osnovu kvaliteta (mada ima onih koji zbilja svojim kvalitetom zaslužuju ovo mesto) već i zato što su ih tu postavili neki drugi beli medvedi ili makar oni koji su u samu kulturu neupućeni a i ne žele da budu upućeni. Ne krivim ja ni jedne ni druge - samo se pitam čime je profesionalac zaslužio da se u celom lancu oseća kao ružno pače, iako je krv znoj i suze na fakultetu a i u radu ostavio da bi izrastao u labuda. Profesionalci su u našoj zemlji, makar oni iz redova glumaca, a pogotovo oni koji nemaju leđa da bi živeli ko bubreg u loju i omogućili osnovne uslove za profesionalni rad, svedeni na, kako bi jedan recimo važan čovek koji nam trenutno kroji sudbinu, odvratne pacove i krtice zbog kojih se dio godišnjeg budžeta sliva u nekakvo pozorište, u nekakvu kulturu? Još tužnije je što se ljudi iz redova ovoga čoveka pretvaraju da su nagluvi ili da ih se ne tiče (a moralo bi da ih se tiče) kada beli medvedi organizuju "kulturu" po principu "Breht bona može sve", pa se pitam ko je ovde lud, i sve više naginjem slavljenju pomodnih amatera što su toliko uspešni u sprovođenju svoje volje (mada, i oni sigurno plate na nekoj mnogo goroj ćupriji da bi mogli biti kraljevi mostova). Kad bolje razmislim, i dalje se cela stvar svodi na činjenicu da mi je belih medveda žao. Ali žao mi je i mene i svih onih profesionalaca koji su se u ovih par dana sa mnom smrzavali u sali tokom proba, ili slavili činjenicu da je beli medved pre njih imao probu pa da je stoga sala mlaka narednih sat vremena. Jednoga dana, profesionalcu je dopizdilo, pa je odlučio da se spusti sprat niže i upali grejanje. Nije to dugo trajalo, dragi moji. Ne. Brzinom munje pogon za grejanje je isklučen, u sali je prestalo brundanje starog klima sistema, ali mi smo se ipak, po izlasku sa probe (već zamrznuti) grejali osmehom, zamišljajući kako poslušnik belog medveda (koji je prinuđen da misli kao i oni) isključuje klimu i zaključava pogon dok džangriza ponosan zbog poslušnosti i odanosti "E neće moći!" a zatim prenosi raport o uspešnom radnom danu u kom je uspeo da smrzne dva glumca i dve glumice. Tuga, zar ne, dragi moji. Tuga, da. Tuga pregolema.
Ali mi moramo dalje, i moramo se boriti i nadati da će u redovima glumaca, da će u redovima profesionalaca, jednog dana kap preliti čašu, i da nećemo više imati snage, ni volje, ni živaca da glumimo gladac a da znamo za jadac, da ćemo prestati da ćutimo i da ćemo konačno dići glas. Pojedinac koji diže glas najčešće je budala. Zajednica - to je već nešto sa više šanse za promenama.
Još jednom, ne želimo mi, profesionalci, istrebiti amatere. Nađe se u redovima amatera i izuzetno korisnih, kreativnih i profesionalnih ljudi (ne čini nas ni sama diploma profesionalcima)- ali i ovi, nažalost, dožive našu sudbinu. Veći je ipak broj zajedljivih grebatora, loših amatera, koji su beli medvedi. Nije li logično da danas u XXI veku makar radna sposobnost a zatim i kvalitet budu neko merilo vrednosti koje je na ceni. Nije to ništa novo, dragi moji. Još u srednjem veku, ali i pre toga (nego mi evo sada to pri ruci u ovoj mojoj tršavoj glavi), glumci su bili prepoznavani kao dobri i loši (sada postoji i onaj izraz - upotrebljivi, mada je "pojam dobre glume stalan"- mislim da je ovo patent En Denis, ali i ako nije, oprostićete jer mi se trenutno ne da otvarati knjige da proverim), a par onih izuzetnih najsposobnijih i najvještijih glumca u gradu, bili su u obavezi da jednom godišnje ispitaju, pretraže i čuju sve glumce, predstave i pozornice, čitave trupe koje bi učestvovale u predstavi „Tijelo Hristovo” (Corpus Christi), i da sve one za koje nađu da su dovoljno brojni i vešti, u čast grada i svetkovine, pozovu, a one koji su suvišni ili nevešti bilo u glumi, govoru ili pokretu neka otpuste, odstrane ili izbegnu. Podsetiću vas da je srednjevekovni period ostao poznat i kao period anonimnog glumca. Nakon njega, ali delom i iz njega, nastao je procvat elizabetanske drame i profesionalne glume. Oni nisu negovali bele medvede... Hoćemo li ih mi večno negovati, ili samo valja imati vere i strpljenja i snage da bismo dočekali tačku ključanja i da bismo konačno na ruševinama podigli pozorište dostojno glume?
Za one koji nisu glumci (jer prelistavanjem blogova nisam naišla na mnogo takvih) smatram da u ovoj temi ipak mogu prepoznati suštinu. Na kraju, svi smo mi umetnici u svom poslu, i svi mi ,priznaćete, stremimo najboljem. Neće ni ovo doveka trajati, naći će se već neko rešenje. Ovi moji amateri (ovi nesigurni zajedljivi grebatori o kojima je u ovom članku reč) sad bi na ovu moju "naći će se već neko rešenje" odgovorili "valjda neće". Kako bilo, da ne bih postala zajedljiva, odoh. Želim nam snagu veru i strpljenje da prevladamo ovu trenutnu močvaru u kojoj smo se zadesili i to nezavisno od ideje o nekoj dalekoj a bliskoj Evropi čiji smo deo. Ako ništa, svet se vrti u krug, pa će se valjda, pre ili kasnije, neko setiti i srednjevekovne prilike i na nju se ugledati. Nije svako mračno doba apriori loše. Ako nas ne uništi, i ako nas nečemu nauči, može samo da nas ojača.
Laka vam noć!
[1] Preuzetoiz: York Plays, Oxford at the Clarendon Press, 1885.Prvi dioiz proglasa izdatog u Jorku 1415, drugi dio iz Naredbe iz Jorka iz 1476. o pravilimaizbora glumaca.
