Pre nekoliko dana bila sam na fakultetu. Studenti su mi doneli neke fotografije iz mojih studentskih dana. Pronašli su ih u ormariću koji sam koristila, prvom, u ćosku, odmah do ulaznih vrata garderobe. Bile su to fotografije sa časova plivanja, i neke iz mog studentskog stana, parka, lokalne kafane u kojoj smo se okupljali... U kutiji je uz fotografije bio i presavijeni papirić. Njega mi nisu pominjali. Sedim u kolima, nakon održanog časa, i otvaram papir. Mamino pismo. Piše mi da me voli, da ne brinem, da su dobro... kaže, šalje mi nešto novca, čim dobije platu poslaće mi i za stanarinu... piše kako su u kesi i štrudla, krompir, mrkva- i nešto kuvano. Moli me da se utopljavam da se ne razbolim. Moli me da se ne sekiram zbog plaćanja školarine. Pozdravlja me tata. I sestra, kaže. I oni su dobro. Piše kako je preumorna od svega, ali da na sve zaboravi kada pomisli kako sam ja na korak od ispunjenja svojih snova, onih da budem glumica- kaže, to je neizmerno raduje... sve ostalo će nekako doći na svoje- kaže, mora. Šalje mi poljupce i zagrljaje.
Prvo pomišljam na to koliko li sam još zapisa duše, svojih, maminih.. zaboravila na fakultetu tokom četri godine studiranja. U koje li sam ih sve budžake zaturila i koliko li će ih još vremenom isplivati. Nekad baš mrzim svoju nemarnost. A nekad sam pisala svuda- na kutiji cigareta našla bi se misao neka koja mi je proletela kroz glavu dok sam pila prvu jutarnju kafu u lokalnom kafiću, na salveti u restoranu ostavljala sam neke crteže i poruke upisane plavim mastilom, sveske za predavanja služile su i za stara dobra dopisivanja tokom časa, na dlanovima sam urezivala neke brojeve telefona koje je par sati kasnije odnosila voda... Gde li su sve završavale moje nemarno odložene misli...
Sada je sve drugačije. Svoje misli skladištim brižljivo u posebnom odeljku svog kompjutera, privatnoj sobi, pod virtuelnim ključem, a onda ih prebacujem u crnu kutijicu eksternog hard diska. Neki od mojih zapisa duše sada već završavaju i na blogu, valjda iz potrebe da ne ostanu usamljene, da se unaprede i da otvore svojim postojanjem prostor za nove nečije misli potaknute makar i samo jednom rečju koja se nađe u nekom od mojih postova. I dalje koristim papire, ali u daleko manjoj mjeri. Nekad nedostaje trag plavog mastila na malom prstu desne šake. U tim trenutcima posežem za skladištem svesaka nekog prošlog vremena. Lepo je uzeti ih u ruku. Iz njih izlazi pregršt svega snažno proživljenog. Danas, mala crna kutija čuva moje zapise duše. Mala crna nepouzdana kutija koja je danas pokušala iznenada da mi odnese komadić mojih misli. Imala sam sreće. Uspela sam da ih sačuvam. Od danas imam novi hard disk. Novi naizgled nepresušni i neuništivi izvor papira za zapise duše. Do novog pucanja elektronskog sistema. Moje reči, reči iz duše čuva komad plastike. I njihov opstanak zavisi od par uredno posloženih čipova. Mašina čuva moje reči. Ona ih poseduje. Ona o njihovojh sudbini odlučuje. I ne znam zašto me strah danas skopao pri pomisli da bi se sve skladišteno moglo jednoga jutra ili jedne noći, pretvoriti u prah, kad sam već toliko papira prosula u vetar. Možda već ovog trenutka, dok kucam ovaj post u dubokoj noći dok vani sneg veje u pokušaju, neka skitnica, beskućnik koristi moje misli mastilom u papir utisnute da se ugreje u ovoj ledenoj noći koja iščekuje dolazak proleća. Možda baš sada neko odlaže iskorištenu žvaku u neku moju misao i baca je negde da istrune. Možda će baš za koji tren neke moje misli otići na reciklažu u fabriku papira, a ja ću za koji dan pisati nove zapise i planove, podsetnike i sreće na nekoj svojoj recikliranoj misli.
Nije važno. Ne treba se pitati šta je bilo i šta će biti. Treba sada pisati, treba sada živeti.
