Danas prosjak, sutra kralj... juče majka... danas devojka...

Iza mene je premijera nove predstave. Danas sam otvorila vrata novoj ulozi, ovoga puta na filmu. Bio je to dug dan - četrnaest sati smeha, suza, iznenađenja, raznih dobrih rešenja. Film je stvarno beskrajno zanimljiva umetnost za glumca. Jedan pogled, pokret zenica, ima vrednost radnje, ušuškanost i nazovimo privatnost trenutka učitanog kroz ključaonicu objektiva ima svoju posebnu draž. Ne želim pritom umanjiti vrednost niti lepotu teatra, niti verujem da se gluma u ova dva modela razlikuje u onoj meri u kojoj glumce dele na filmske i pozorišne, ali film ima samo svoju čaroliju. Oko jednog gledaoca lakše upija film, i on mu više oku prija, a neki opet favorizuju teatar. Stvar je subjektivna. Iz ugla glumca posmatrano, reč je jedino o sposobnosti da se tehnički prilagodimo jednom ili drugom mediju, odnosno modelu igre. Neki glumci prosto ne umeju, nisu osposobili svoje glumačko biće da denfuju govornu radnju ili ekspresiju i prilagode je tako potrebama filmskog kadra, dok su drugi opet isuviše intimni za uslove teatarske razmene. A tu se na kraju uz malo vežbe i glumac akomoda u oba stila igre, modela ili nazovite ih kako hoćete. 

Kako budžet, kog nema, ne dozvoljava planiranje relaksiranog snimanja i baškarenja u ispitivanju uloge, na meni je da prilično velik zalogaj sažvaćem u dva dana, da mu udahnem život i da ga učinim postojanim, prikladnim priči, zanimljivim. Jedan dan već je iza mene. U nekih četrnaest sati današnjeg dana bilo je svega. Čarolija jedna cela. Od onih kadrova posvećenih detaljima koje nužno valja dobro tempo-ritamski organizovati kako bi imali svoju vrednost, pa do magije razmenjenog pogleda, dodira, prvog poljupca... jedne puteno upakovane intime. Još jedan dan je predamnom, još jedno oticanje nogu u uvek tesnim cipelama (ne znam da li je to tako svim glumicama, ali ja uvek imam ludu sreću da dobijem male ili nerazgažene cipele) mojeg privatnog ja, i baškarenje u tim istim cipelama mojeg glumačkog ja. Glumac je često podvojena ličnost. To nekažem podrazumevajući pod tim da glumac zaboravlja na svoje biće, niti da ulazi u trans (mada, dati neke komadiće svog bića ulozi i živeti pojačano čulno i jeste jedna vrsta transa, ali onog od kog se ne ludi već onog od kog se u igri ludo uživa) već da glumac ruku pod ruku u ovaj ples vodi i svog kontrolora, taj drugi nerazdvojni komadić svog bića. Nije to daleko od razumevanja ljudima koji nisu glumci. Bilo čije bitisanje, svaka odluka, svaka izrečena misao propraćena je kontrolorom. Samo što drugi ljudi to rade po navici, po inerciji, a glumac svesno, znajući da postoji ono njegovo privatno-tehničko biće, dopušta ovaj ples. I onda vi kažete kako je glumac spontan dok on samo vešto balansira na klackalici organskog i tehničkog bića, dopuštajući kontroloru da kontroliše, a intuiciji i organici da urade i budu.

Biti glumac, to je ishodište jedinstvenosti, što bi rekao Zijah.

Danas su zbog neke nepotrebne tenzije vikali na glumca. Osetila sam taj šamar. Boli. Nije više važan ni razlog (a duboko verujem da ga nije bilo), niti želim da ulazim u kovitlac sujeta, nesigurnosti, straha... to me nigde ne bi dovelo. Pokušah  najdobronamernije da objasnim onome koji tek pravi svoje prve korake kako ne postoji niti jedan razlog na ovome svetu da bi se digao glas na glumca. Ne na glumca, na bilo kog čoveka. A eto, u ovom slučaju, možeš upaliti svetlo i tako napraviti fantastičnu atmosferu, možeš pronaći najbolje kostime na svetu, imati najbolje napisanu priču na papiru i sve to može i te kako udopuniti i obogatiti priču u okviru jednog kadra ili niza kadrova vešto ušivenih u montaži... pa opet nemati ništa, jer ako nema onoga koji će tu priču vešto ispričati, ako nema onoga koji će sve slojeve priče i karaktera pred budno oko objektiva ogoliti... onda opet nemaš ništa. U današnjem teatru, pa i na filmu, mnogi su elementi na ceni (iako je cena grub izraz, al ajd sad, ne da mi se tražiti bolji i prikladniji) ali ima onaj vic iz pozorišnog bifea kada neko na pitanje kako mu se dopala predstava, umesto o priči i glumcu i celokupnom doživljaju ima da kaže samo "Dobra scenografija".

Još jednom, zato, po ko zna koji put na ovom blogu, dodajem da glumce treba voleti, glumce treba paziti, verovati im i prilaziti im s pažnjom i ljubavlju. Ili, što bi moj kolega rekao, na kraju krajeva, kakav god konačan proizvod našeg zajedničkog rada ili zalaganja ispao, važno je da smo mi iz procesa izašli kao bliži prijatelji ili makar bolji i bogatiji saradnici, jer su ta naša tri podeljena pasulja važnija od trenutka u kom se odlučuje o naizgled važnim stvarima (koje i jesu važne ali nikako više od naše saradnje).

A glumci, oni na kraju skončaju svoj posao u četiri zida kadra i onda vam ukažu bezgranično poverenje onog trenutka kada svi sirovi tejkovi uđu u montažu i kada, na kraju, reditelj i montažer odlučuju o celini njihove uloge.

Valja odmoriti pre novog dana, a onda s novim osmehom i novom dobrom energijom staviti tačku na još jedan projekat, a u svoj glumačko-životni kofer pohraniti nova iskustva. I tako sve u krug, dok ti se u glavi ne zavrti. Čudesna je to, razdragana i katkad jeziva vrteška. Kao i život, uostalom.