Mislila sam da o ovome ne pišem, ali, na žalost to je moja stvarnost, zato bi zaobilaženje ove teme moglo značiti i napadno bojenje sivog sveta ljubičastom, a to bi bila laž - a to ne želim da sejem po svom blogu.
Reč amater (novajlija - najčešći izraz na našim prostorima ) znači "neprofesionalac" ili laik u standardnoj konotaciji, ali je ona izvedena od latinske reči amo, amare što znači voleti, tako da bi amater u doslovnom prevodu bio ljubitelj, onaj koji voli.
Kulturno umetnički amaterizam sastavni je deo kulture moje zemlje. Iz amaterskih grupa nastalo je pozorište, uostalom. Ali, danas se sa amaterizmom XXI veka valja nositi. Amateri su u mojoj zemlji na ceni. Govoriću ovde najviše o onima koji su iz moje branše, ali to ne znači da amaterizam ne treba posmatrati i na širem planu - on je svuda među nama, u svakoj pori društva, u međuljudskim i poslovnim odnosima, u organizaciji države, u funkcionisanju lokala, pozorišta, firmi svih delatnosti. Mislim da je postao toliko prisutan i izražen onoga trenutka kada su novi, mladi, obrazovani - profesionalci izašli s diplomom u rukama u svet da traže svoju sreću. Ne želim da me pogrešno razumete - ne želim ja nikoga da omalovažavam, ali želim objasniti par stvari. Školovani ljudi ne mrze amatere - amateri, opet, u velikom broju slučajeva zaziru od školovanih ljudi jer ih se u suštini plaše. Daleko opasnija kategorija, a istovremeno mnogo prisutnija je varijanta amatera koji su u institucijama kulture na visokim položajima, zaštićeni kao beli medvedi, i koji se profesionalcima iz onog već pomenutog straha "svete". Profesionalcima su ti amateri isprva smešni, a kasnije im je žao zbog činjenice da ih se ovi plaše. Ne žele profesionalci uzeti koru hleba amaterima, profesionalci samo žele mesto koje im u poretku pripada. Najgori je zapravo prelazni period u kom se nalazimo, i ono čekanje da uđemo u Evropu (kao da nismo već u Evropi, i kao da se o Evropi kao etiketi uopšte radi) pa da onda počnemo rešavati goruća pitanja za naš opstanak i život u ovoj zemlji. Elem, da se vratim na one bele medvede. Oni nam sitnim podvalama, nalik na dečje pakosti, pokušavaju onemogućiti slobodan rad. Najgore je što mi znamo zašto je to tako, ali da bismo u ovoj zemlji završili neki posao, da bi premijera izašla, prinuđeni smo da se prilagođavamo i prećutkujemo kojekakve nonsense jer nam od tih belih medveda zavisi kompletan projekat. Baš večeras, a i sinoć, i neki dan, došla sam kući s probe koje nije bilo. U naš dogovoreni termin ušao je beli medved u salu, a njemu se može, pa smo mi otišli kući. Sad ćete vi reći, pa imate sindikat, sastanak sazovite, neka se vaš predstavnik izbori za vaš status i dogovoreno vreme. Na žalost, dragi moji, taj naš predstavnik u sindikatu takođe je iz redova belih medveda. A uprava vaše kuće, može li ona nešto da učini? Uprava najčešće ne želi da ima svoj stav, pa u svoja četiri zida pred profesionalcima pljuje bele medvede a zatim ih bog zna kako dočekuje u svojim odajama jer ne bi bilo dobro da im se zamera - uostalom i uprava je tu ne samo po osnovu kvaliteta (mada ima onih koji zbilja svojim kvalitetom zaslužuju ovo mesto) već i zato što su ih tu postavili neki drugi beli medvedi ili makar oni koji su u samu kulturu neupućeni a i ne žele da budu upućeni. Ne krivim ja ni jedne ni druge - samo se pitam čime je profesionalac zaslužio da se u celom lancu oseća kao ružno pače, iako je krv znoj i suze na fakultetu a i u radu ostavio da bi izrastao u labuda. Profesionalci su u našoj zemlji, makar oni iz redova glumaca, a pogotovo oni koji nemaju leđa da bi živeli ko bubreg u loju i omogućili osnovne uslove za profesionalni rad, svedeni na, kako bi jedan recimo važan čovek koji nam trenutno kroji sudbinu, odvratne pacove i krtice zbog kojih se dio godišnjeg budžeta sliva u nekakvo pozorište, u nekakvu kulturu? Još tužnije je što se ljudi iz redova ovoga čoveka pretvaraju da su nagluvi ili da ih se ne tiče (a moralo bi da ih se tiče) kada beli medvedi organizuju "kulturu" po principu "Breht bona može sve", pa se pitam ko je ovde lud, i sve više naginjem slavljenju pomodnih amatera što su toliko uspešni u sprovođenju svoje volje (mada, i oni sigurno plate na nekoj mnogo goroj ćupriji da bi mogli biti kraljevi mostova). Kad bolje razmislim, i dalje se cela stvar svodi na činjenicu da mi je belih medveda žao. Ali žao mi je i mene i svih onih profesionalaca koji su se u ovih par dana sa mnom smrzavali u sali tokom proba, ili slavili činjenicu da je beli medved pre njih imao probu pa da je stoga sala mlaka narednih sat vremena. Jednoga dana, profesionalcu je dopizdilo, pa je odlučio da se spusti sprat niže i upali grejanje. Nije to dugo trajalo, dragi moji. Ne. Brzinom munje pogon za grejanje je isklučen, u sali je prestalo brundanje starog klima sistema, ali mi smo se ipak, po izlasku sa probe (već zamrznuti) grejali osmehom, zamišljajući kako poslušnik belog medveda (koji je prinuđen da misli kao i oni) isključuje klimu i zaključava pogon dok džangriza ponosan zbog poslušnosti i odanosti "E neće moći!" a zatim prenosi raport o uspešnom radnom danu u kom je uspeo da smrzne dva glumca i dve glumice. Tuga, zar ne, dragi moji. Tuga, da. Tuga pregolema.
Ali mi moramo dalje, i moramo se boriti i nadati da će u redovima glumaca, da će u redovima profesionalaca, jednog dana kap preliti čašu, i da nećemo više imati snage, ni volje, ni živaca da glumimo gladac a da znamo za jadac, da ćemo prestati da ćutimo i da ćemo konačno dići glas. Pojedinac koji diže glas najčešće je budala. Zajednica - to je već nešto sa više šanse za promenama.
Još jednom, ne želimo mi, profesionalci, istrebiti amatere. Nađe se u redovima amatera i izuzetno korisnih, kreativnih i profesionalnih ljudi (ne čini nas ni sama diploma profesionalcima)- ali i ovi, nažalost, dožive našu sudbinu. Veći je ipak broj zajedljivih grebatora, loših amatera, koji su beli medvedi. Nije li logično da danas u XXI veku makar radna sposobnost a zatim i kvalitet budu neko merilo vrednosti koje je na ceni. Nije to ništa novo, dragi moji. Još u srednjem veku, ali i pre toga (nego mi evo sada to pri ruci u ovoj mojoj tršavoj glavi), glumci su bili prepoznavani kao dobri i loši (sada postoji i onaj izraz - upotrebljivi, mada je "pojam dobre glume stalan"- mislim da je ovo patent En Denis, ali i ako nije, oprostićete jer mi se trenutno ne da otvarati knjige da proverim), a par onih izuzetnih najsposobnijih i najvještijih glumca u gradu, bili su u obavezi da jednom godišnje ispitaju, pretraže i čuju sve glumce, predstave i pozornice, čitave trupe koje bi učestvovale u predstavi „Tijelo Hristovo” (Corpus Christi), i da sve one za koje nađu da su dovoljno brojni i vešti, u čast grada i svetkovine, pozovu, a one koji su suvišni ili nevešti bilo u glumi, govoru ili pokretu neka otpuste, odstrane ili izbegnu. Podsetiću vas da je srednjevekovni period ostao poznat i kao period anonimnog glumca. Nakon njega, ali delom i iz njega, nastao je procvat elizabetanske drame i profesionalne glume. Oni nisu negovali bele medvede... Hoćemo li ih mi večno negovati, ili samo valja imati vere i strpljenja i snage da bismo dočekali tačku ključanja i da bismo konačno na ruševinama podigli pozorište dostojno glume?
Za one koji nisu glumci (jer prelistavanjem blogova nisam naišla na mnogo takvih) smatram da u ovoj temi ipak mogu prepoznati suštinu. Na kraju, svi smo mi umetnici u svom poslu, i svi mi ,priznaćete, stremimo najboljem. Neće ni ovo doveka trajati, naći će se već neko rešenje. Ovi moji amateri (ovi nesigurni zajedljivi grebatori o kojima je u ovom članku reč) sad bi na ovu moju "naći će se već neko rešenje" odgovorili "valjda neće". Kako bilo, da ne bih postala zajedljiva, odoh. Želim nam snagu veru i strpljenje da prevladamo ovu trenutnu močvaru u kojoj smo se zadesili i to nezavisno od ideje o nekoj dalekoj a bliskoj Evropi čiji smo deo. Ako ništa, svet se vrti u krug, pa će se valjda, pre ili kasnije, neko setiti i srednjevekovne prilike i na nju se ugledati. Nije svako mračno doba apriori loše. Ako nas ne uništi, i ako nas nečemu nauči, može samo da nas ojača.
Laka vam noć!
[1] Preuzetoiz: York Plays, Oxford at the Clarendon Press, 1885.Prvi dioiz proglasa izdatog u Jorku 1415, drugi dio iz Naredbe iz Jorka iz 1476. o pravilimaizbora glumaca.
