Čovek je zbir svojih patnji. Stalno neke ofucane rečenice.
Veče gusta kao misao
Govoriti
Treba govoriti....
Još jedan glas nedostaje.
Ima li svrhe vikati preko sebe?
Izgovorena reč.
Neizgovorena reč
kao rikverc u utrobu.
Neizgovorena reč-
svaki njen pokret odjekuje-
rika
kao u mom telu od ranije.
U jednoj večeri bez govora
U jednom bezglasju
U napuknutoj večeri
Ja stavljam opet svoje lice
među dlanove
i dugo gledam
u savršenu crtu praznine.
