Premorena sam. Toliko života i toliko gubljenja u ovo malo dana. Nikako da se sastanem sa tastaturom, a imam opet s druge strane strašnu potrebu da zapišem ove dane.

Igrala sam neke predstave posle dužeg vremena, i kao da nisu bile moje meso. One su valjda produkt studentskih dana u pozorištu i nekako su mi postale strane i neopravdane u nekim delovima scenskog bitisanja. Nego, to je prirodno. Stvari uvek vremenom dođu na svoje.

Daleko je veći problem u tome što predstave dožive premijeru, a onda iz meseca u mesec broj izvođenja urnebesnom i neuhvatljivom brzinom opada, i kroz par meseci imam osećaj da ih nikada u životu nisam igrala. Ne utiče na to kvalitet predstave (hoću reći da ima među ovima i onih koje su bile hit kada su izašle a doživele su istu sudbinu). Mislim da je stvar u nedovoljnoj planskoj organizaciji repertoara. Ja kao glumica mogu na to da skrenem pažnju, ali teško da će jedna reč pokrenuti lavinu promena. Ipak, možda će neko važan (pritom mislim na onog koji ovakvu situaciju može i želi da menja) navratiti na ovaj blog, ili će me neko nekada upitati šta ja mislim o tome, pa eto prilike da sredim svoje misli i iskristališem stavove.

Pogled na ovu situaciju iz ugla glumca, jer taj najprisniji mi je, povlači za sobom još jedno glumačko nezadovoljstvo, ili bolje reći tugu, mučenje. Jer kada se ovakve stvari dogode, kada glumac na repertoaru zatekne neko strano mu telo od pre godinu dana, i ako uz sve to pozorište nema plan da obnovi tu predstavu (jer sve izgleda kao da misle da ona nikada nije ni stavljena u budžak), i ako glumcu zakažu probu dva sata pred izvođenje te predstave, i ako on još zna da će je igrati tada pa opet za nekih pet do deset meseci, onda se glumac nađe u loše skrojenoj haljini, brza, preskače, petlja... Još je strašnije po glumca ukoliko se radi o inače labavom tekstu ili nelogičnoj scenskoj postavci, pa još ako se seti kako se uzalud borio da prokrči put logici organske razmene, onda se više ne radi o radosti igre koja je krajnji cilj Gospođe Glume, nego o košmaru iz kog glumac jedva čeka da se probudi a da pritom još nije ni usnio san. 

Da se ne lažemo, nije svaka predstava za dug život, i još jednom da se ne lažemo predstavu treba izigrati, pa ona, bila dobra ili loša, mora imati svoj kakav takav život.

Sve ovo šapućem ne bi li se jednom neko zapitao zašto ne izigramo predstave dok možemo, dok su žive i sveže, i zašto ih onda ne bacimo ako već procenimo da ne obećavaju više od uloženog napora da ih publici plasiramo. Čini mi se da bi tako bilo više dobrih predstava u našem teatru, i da bi glumci, poletom entuzijazma i želje za razmenom kroz igru, i onim projektima koji malo manje obećavaju udahnuli dušu i srce dovoljno da ih se niti jedna publika ne postidi.

Sve je ovo možda samo nesređeni nacrt za neko buduće razmišljanje, ali ipak, eto ga vama na čitanje i meni kao podsetnik. Na kraju krajeva, ne mora svaka izrečena misao obećavati pobedu.