Ništa na svetu celom, pa ni gospođa Gluma, nije važnija od porodice. Danas sam mnogo uznemirena jer se neki mostovi drmaju iz temelja... a ja tu ne mogu mnogo šta da učinim. Dogodio mi se danas jedan rastanak, sa mnogo suza, ispisanih a ne izgovorenih reči i bez zagrljaja. Neko najdraži mi otišao je u nepoznato, da traži mir i sreću i slobodu i samopouzdanje, i da se sretne sa životom u svom svom bolu i lepoti.
Gde god da je najmilije moje, želim joj miran put i želim da prevaziđe sve komplikovane raskrsnice koje će na putu života sresti. Ovo što trenutno osećam teško da se može opisati - u isto vreme sam srećna što je stisnula petlju i odlučila da nešto pokuša, i beskrajno tužna i nespremna na rastanke. Ne želim misliti da smo se rastale. Neki strah se uselio u telo i nikako da me pusti da dišem. Sa ovim, šta god da je što me trese, valja živeti. I valja se nadati najboljem. Ja ipak znam, ljubav nas veže i daće nam ona snagu za dalje. Al da boli, boli do eksplozije - ne da se to u reči preliti.
U sve ovo umešalo se i toplo pečeno kestenje iz moje rerne podeljeno sa prijateljem koji je navratio u moj svet večeras, da mi pruži jedan zagrljaj i toplu utehu.
