Danas sam se probudila s jednom moguće i banalnom mišlju, a to je:
Zašto o ljubavi pišemo najčešće jedino u slučajevima kada nam u ljubavi ne štima?,pritom ne misleći jedino o partnerskom ljubavnom odnosu.
Sinoć sam prelistavala svoje zapise unazad par godina, one gomile nedovršenih svesaka nekih ljubavi koje su ostale iza mene. Neverovatno je da sam upisala u te dane samo gorku stranu ljubavi. Svim sunčanim danima ljubavi poklonila sam samo jedan osmeh urezan u moje telo i moje sećanje. Ista stvar se dogodila i sa dnevnicima moje ljubavi Gospođe Glume, iako se tu često provuklo i poneko ispisano radovanje. Da li je reč ona za kojom najčešće posežemo kao za instrumentom preispitivanja postupaka? Ali i ako je tako, zašto onda to činimo jedino kada se neke tvrđave poljuljaju ili u potpunosti izgube tlo pod nogama? Da li to znači da najbolje znamo rečima da patimo za nečim izgubljenim, ili jednostavno jedino tada imamo potrebu da prospemo reči koje će upotpuniti prazninu ili biti njen vrisak? Tu se negde smestila i misao iz sveta Gospođe Glume, u kojem, kada sve ide nikada se ne pitamo kako i zašto već samo dopustimo let, i, s druge strane, kada ne ide, trudimo se da imenujemo i tako pronađemo krila. I još nešto... potpuno definisati značilo bi ubiti poeziju.
Kako god, ovome danu poklanjam par lepih reči ljubavi, jedne nesvakidašnje, tople, urnebesne, one do prožimanja, do pomeranja granica stvarnosti, do uživanja u sitnicama, do jednog osmeha i poljupca i jednog zagrljaja koji uništava granice i udaljenosti. Danas volim svoj svet i sve drage ljude u njemu. Više od toga sada zapisati ne mogu, jer odoh ovome danu podariti jedan osmeh. Da, o tome je zapravo reč!
