Ništa na svetu celom, pa ni gospođa Gluma, nije važnija od porodice. Danas sam mnogo uznemirena jer se neki mostovi drmaju iz temelja... a ja tu ne mogu mnogo šta da učinim. Dogodio mi se danas jedan rastanak, sa mnogo suza, ispisanih a ne izgovorenih reči i bez zagrljaja. Neko najdraži mi otišao je u nepoznato, da traži mir i sreću i slobodu i samopouzdanje, i da se sretne sa životom u svom svom bolu i lepoti.
Gde god da je najmilije moje, želim joj miran put i želim da prevaziđe sve komplikovane raskrsnice koje će na putu života sresti. Ovo što trenutno osećam teško da se može opisati - u isto vreme sam srećna što je stisnula petlju i odlučila da nešto pokuša, i beskrajno tužna i nespremna na rastanke. Ne želim misliti da smo se rastale. Neki strah se uselio u telo i nikako da me pusti da dišem. Sa ovim, šta god da je što me trese, valja živeti. I valja se nadati najboljem. Ja ipak znam, ljubav nas veže i daće nam ona snagu za dalje. Al da boli, boli do eksplozije - ne da se to u reči preliti.
U sve ovo umešalo se i toplo pečeno kestenje iz moje rerne podeljeno sa prijateljem koji je navratio u moj svet večeras, da mi pruži jedan zagrljaj i toplu utehu.
Danas sam se probudila s jednom moguće i banalnom mišlju, a to je:
Zašto o ljubavi pišemo najčešće jedino u slučajevima kada nam u ljubavi ne štima?,pritom ne misleći jedino o partnerskom ljubavnom odnosu.
Sinoć sam prelistavala svoje zapise unazad par godina, one gomile nedovršenih svesaka nekih ljubavi koje su ostale iza mene. Neverovatno je da sam upisala u te dane samo gorku stranu ljubavi. Svim sunčanim danima ljubavi poklonila sam samo jedan osmeh urezan u moje telo i moje sećanje. Ista stvar se dogodila i sa dnevnicima moje ljubavi Gospođe Glume, iako se tu često provuklo i poneko ispisano radovanje. Da li je reč ona za kojom najčešće posežemo kao za instrumentom preispitivanja postupaka? Ali i ako je tako, zašto onda to činimo jedino kada se neke tvrđave poljuljaju ili u potpunosti izgube tlo pod nogama? Da li to znači da najbolje znamo rečima da patimo za nečim izgubljenim, ili jednostavno jedino tada imamo potrebu da prospemo reči koje će upotpuniti prazninu ili biti njen vrisak? Tu se negde smestila i misao iz sveta Gospođe Glume, u kojem, kada sve ide nikada se ne pitamo kako i zašto već samo dopustimo let, i, s druge strane, kada ne ide, trudimo se da imenujemo i tako pronađemo krila. I još nešto... potpuno definisati značilo bi ubiti poeziju.
Kako god, ovome danu poklanjam par lepih reči ljubavi, jedne nesvakidašnje, tople, urnebesne, one do prožimanja, do pomeranja granica stvarnosti, do uživanja u sitnicama, do jednog osmeha i poljupca i jednog zagrljaja koji uništava granice i udaljenosti. Danas volim svoj svet i sve drage ljude u njemu. Više od toga sada zapisati ne mogu, jer odoh ovome danu podariti jedan osmeh. Da, o tome je zapravo reč!
Premorena sam. Toliko života i toliko gubljenja u ovo malo dana. Nikako da se sastanem sa tastaturom, a imam opet s druge strane strašnu potrebu da zapišem ove dane.
Igrala sam neke predstave posle dužeg vremena, i kao da nisu bile moje meso. One su valjda produkt studentskih dana u pozorištu i nekako su mi postale strane i neopravdane u nekim delovima scenskog bitisanja. Nego, to je prirodno. Stvari uvek vremenom dođu na svoje.
Daleko je veći problem u tome što predstave dožive premijeru, a onda iz meseca u mesec broj izvođenja urnebesnom i neuhvatljivom brzinom opada, i kroz par meseci imam osećaj da ih nikada u životu nisam igrala. Ne utiče na to kvalitet predstave (hoću reći da ima među ovima i onih koje su bile hit kada su izašle a doživele su istu sudbinu). Mislim da je stvar u nedovoljnoj planskoj organizaciji repertoara. Ja kao glumica mogu na to da skrenem pažnju, ali teško da će jedna reč pokrenuti lavinu promena. Ipak, možda će neko važan (pritom mislim na onog koji ovakvu situaciju može i želi da menja) navratiti na ovaj blog, ili će me neko nekada upitati šta ja mislim o tome, pa eto prilike da sredim svoje misli i iskristališem stavove.
Pogled na ovu situaciju iz ugla glumca, jer taj najprisniji mi je, povlači za sobom još jedno glumačko nezadovoljstvo, ili bolje reći tugu, mučenje. Jer kada se ovakve stvari dogode, kada glumac na repertoaru zatekne neko strano mu telo od pre godinu dana, i ako uz sve to pozorište nema plan da obnovi tu predstavu (jer sve izgleda kao da misle da ona nikada nije ni stavljena u budžak), i ako glumcu zakažu probu dva sata pred izvođenje te predstave, i ako on još zna da će je igrati tada pa opet za nekih pet do deset meseci, onda se glumac nađe u loše skrojenoj haljini, brza, preskače, petlja... Još je strašnije po glumca ukoliko se radi o inače labavom tekstu ili nelogičnoj scenskoj postavci, pa još ako se seti kako se uzalud borio da prokrči put logici organske razmene, onda se više ne radi o radosti igre koja je krajnji cilj Gospođe Glume, nego o košmaru iz kog glumac jedva čeka da se probudi a da pritom još nije ni usnio san.
Da se ne lažemo, nije svaka predstava za dug život, i još jednom da se ne lažemo predstavu treba izigrati, pa ona, bila dobra ili loša, mora imati svoj kakav takav život.
Sve ovo šapućem ne bi li se jednom neko zapitao zašto ne izigramo predstave dok možemo, dok su žive i sveže, i zašto ih onda ne bacimo ako već procenimo da ne obećavaju više od uloženog napora da ih publici plasiramo. Čini mi se da bi tako bilo više dobrih predstava u našem teatru, i da bi glumci, poletom entuzijazma i želje za razmenom kroz igru, i onim projektima koji malo manje obećavaju udahnuli dušu i srce dovoljno da ih se niti jedna publika ne postidi.
Sve je ovo možda samo nesređeni nacrt za neko buduće razmišljanje, ali ipak, eto ga vama na čitanje i meni kao podsetnik. Na kraju krajeva, ne mora svaka izrečena misao obećavati pobedu.
To je cena, rekoh. I nije reč o minutaži nego o ideji i sprovođenju ideje... Zaustih da dodam još ponešto što se taložilo u meni, ali odustadoh, da ne bih držala predavanje i da se ne bih pravdala niti izvinjavala. Rekoše mi da moraju popričati sa svojim nadređenim, i da će mi se koliko sutra javiti sa odgovorom. I rastasmo se.
Došla sam kući i osetila neko olakšanje, tačnije rasterećenje. Bila sam odlučna, nisam uzmakla. Međutim...
kako to inače u našoj zemlji biva, danas me je dočekao propušten poziv nakon probe. Pozvala sam ih. Javila mi se devojka s kojom sam ovih dana pregovarala, ona iz kafića. Krenula je žalopojka. Čudna li čuda šefica je baš rekla ono što se dalo i očekivati, ali i više od toga. Sve je počelo s krizom, teškim danima za našu zemlju i naše društvo, pokušajima da se i u ovim teškim vremenima deci ipak pruži neko dešavanje. Ćutala sam na sve ovo, ne zato što nisam imala šta da kažem, već iz prostog razloga što sam te iste reči u proteklih par godina čula toliko puta da ih već znam napamet i da se već ozbiljno bavim mišlju da napišem neki priručnik tipa "Šta sve treba da izbacite iz vokabulara kada ste u procesu angažovanja glumca ili bilo kog drugog umetnika za neki projekat."
Ono što me zadivilo, mada ni to nije neuobičajeno, ali se meni prvi put dogodilo, je to da mi srceparajuće nude manju cenu uz sledeću "olakšicu": Nije problem ako program bude trajao manje od četrdeset minuta. Može i manje od trideset. Ne moraš da obuhvatiš sve teme. Ne moraš da se pripremaš. Kako bude, nije važno, samo da se to održi. Evo možeš bez interakcije, igrica...
Dakle mogu bez svega. Samo izađem i glumim??!!!???
Jednom sam igrala predstavu za decu koja je prilično tankog sižea, ipak zanimljivih songova ima, lutke u predstavi su likovno jako primamljive... sve u svemu, deca mogu kako tako da se zabave u tih tridesetak minuta. Tada sam bila student glume, honorarno angažovan u lokalnom pozorištu. Moje kolege glumci imali su tada već blizu trideset godina radnog staža. U predstavu je nakon nekog vremena uskočio drugi glumac da zameni svog kolegu (obojica su na plati u pozorištu). Nije želeo probu pred izvođenje, ali je zato na jednom minijaturnom komadu papira ispisao tekst (ili to nešto čudno zbrkano što on tekstom zove), i izašao na scenu, pred dve stotine dece. On je trebao biti motor predstave. Predstava je toga dana trajala dvadeset minuta, a deca su platila kartu. Stidela sam se tada, kao student glume - stidim se toga događaja i danas, kao glumica.
U našem poslu, pa i u bilo kom drugom (da je sreće), nema napola. Ili jesi ili nisi. Ako ne izgaraš za ideju, ako ne uložiš svoj maksimum (bila to glavna uloga na večernjoj sceni, neka sporedna samo naizgled gotovo neuočljiva, ili priredba) - bolje da nisi ni prvoga dana prihvatio da ti tu dužnost povere. Ne mogu ja izdati decu samo zato što nisam zadovoljna. Ne ide to tako.
Poželeh da pitam devojku s duge strane žice, da li su u procesu pripremanja udžbenika mogli odustati od par stranica birajući ih nasumično, zato što nemaju dovoljno u budžetu? Poželeh da je pitam i zašto su odlučili da rade ovaj projekat ako nemaju dovoljno para za njegovu realizaciju? Odgovor na drugo pitanje, bio bi suvišan, a i bilo bi teško slušati je kako se zapetljava u novim opravdanjima. Znam ja taj odgovor. On leži u onom prvom sastanku, zapravo u njegovom početku, koji vam ranije nisam ispričala. Naše upoznavanje teklo je kroz niz bog zna kakvih pohvala na moj račun, kao glumice, kao pedagoga. Odgovor je dakle jasan, koliko god on bio naizgled prikriven. Da, ja sam taj svetski glupan koji uvek pristaje na trampe ovog tipa, na srceparajuće priče, na tešku situaciju. Da, ta sam. Ali, kada svi ti ljudi, uvereni da sam opet pala na foru, odu kući najčešće sa otežalim novčanicima za onoliko koliko su mene zakinuli, ja znam da nisam ja prevarena. Ne, ja sam, svesna svega što se iza tih reči krije, pristala da budem prevarena. Zarad nekih viših ciljeva. Zarad glume, zarad moje umetnosti, zarad mog zanata. Da bih bila u treningu, na kraju krajeva.
Daleko od toga da u svemu i kroz sve vidim novac. Nemam ja ništa protiv humanitarnog rada, ali mi treba iskrenost. Da mi je devojka na početku razgovora, onog od pre par dana, prvog, rekla da nemaju novca ali da im je stalo do ideje i da bi voleli da im ja u tome pomognem, bilo bi lakše i meni i njoj da ovih večeri unazad spavamo mirno. Ali njima je bilo stalo da u CV-ju narežu još jednu stavku, a deci kako bude. Ja ne umem da otaljavam! Jednostavno ne umem tako da radim, niti smatram da ću ikada moći.
Pitanje na koje svi već verovatno čekate odgovor je da li sam ili ne pristala da radim uprkos svemu što se dogodilo?
DA. Ali, BEZ HONORARA.
Još mnogo vode će proteći da bismo se ovakvim stvarima smejali, i da bi one bile samo slatko gorke muke iz jedne daleke prošlosti. Nadam se da ću dočekati da ovakvu priču ispričam jednoga dana svojim unucima kao anegdotu. Ne krivim ja sve one koji glumce ne razumeju. Ceo ovaj suludi svet odavno je navikao da pazi samo svoju udobnu stolicu, i da funkcioniše po principu da komšiji umre krava. Nisu oni krivi što ne razumeju. Valjda će jednoga dana makar jedan od njih koji su napravili ovakav potez, sesti i zapitati se: Glumcu kako li je??? A možda će se neki drugi zapitati isto i to pre nego što tako nešto učine.
Glumce treba paziti i voleti. Oni su naše ogledalo - rekao bi Šekspir.
Sve se izvrnu naglavačke, pa naopačke, pa još jednom tako... A glumac?...
Dobila sam kuvar na poklon! Inače, ja sam od oni koje treba na silu otjerati u kuhinju! Kuvar je iz serijala Jamie Olivera i zove se Džejmijevo ministarstvo prehrane. E sad, ne samo da sam dobila kuvar, nego sam uz njega dobila i obavezu, a ona je u sledećem:
- U uvodu kuvara postoji zavet o prenošenju, po principu prenesi dalje, u kom kuvar od mene traži da se obavežem da ću iz svakog poglavlja naučiti pripremiti barem jedno jelo. Sad, to i ne bi bio problem da ne postoji, kao što postoji, podstavka, koja kaže:
"Potom ću tim receptima lično naučiti najmanje dve osobe, prijatelje ili članove porodice, ali pod uslovom da se i oni obavežu na to da će znanje preneti barem dvema osobama."
Celu akciju pokrenuo je Džejmi Oliver, podstaknut dešavanjima iz drugog svetskog rata kada je i pokrenuto Ministarstvo prehrane kako bi pomoglo najugroženijima da prehrane porodice. Tada je dve stotine žena koje su imale smisla za kuvanje bilo uključeno u akciju. Iz današnje perspektive pokretanje ove inicijative ima za cilj da svet pokrene na zdravu hranu, nudeći je u zbilja fantastičnim kombinacijama (čak sam i ja, anemičar, ogladnela prelistavajući).
I sad vi meni recite kako da se ovakva akcija odbije uprkos činjenici da često za kuvanje nemam ni vremena ni volje. Ipak, na mojoj listi želja nalazi se i ona da ću dati sve od sebe da počnem da kuvam, kako bih uštedela i hranila se zdravo, ili još bolje samo hranila se (jer često, tuge li, to ne činim).
I šta ću, napravila sam spisak osnovnih namirnica koje po kuvaru morate imati da biste uopšte počeli da kuvate (začini, sosovi, ulje, sirće...) i krenula u kupovinu. Kako u stanu nemam ništa, ali doslovno ništa od prehrambenih proizvoda osim žitarica, grejpa za doručak, kafe, čaja, jogurta i mleka, vratila sam se kući natovarena kesama. Sat vremena mi je trebalo da razvrstam i stvorim prostor za sve kupljeno u mom mini frižideru i mini kuhinji u garsonjeri (još malo pa će začini početi da vire iz svakog ćoška).
Na istoj listi stoji i datum početka ove ekspedicije. No, to neće biti sutra. Ipak, o tome ću vas blagovremeno obavestiti.
Kako ne znate, evo da vas u par crtica upoznam sa trenutnim stanjem stvari...
Već sedam osam meseci, na današnji dan, čekam zaposlenje u lokalnom pozorištu u kom inače igram u gotovo svim predstavama koje su na repertoaru. Bilo je perioda, u ovih osam meseci, kada sam bila besna što je neko u ekonomskoj krizi našao izgovor da ne ne zaposli, bila sam tužna što moram čekati toliko mesto koje mi pripada, bila sam izbezumljena kada sam povremeno bila sa toliko novca u džepu da sam se pitala kako i šta dalje, gazdarica je postala moja najomraženija ličnost, samoća moja prva drugarica, tišina mog iznajmljenog stana moje utočište. Za sve to vreme radila sam honorarno, i to mnogo, igrala za mizeran honorar, osvojila nagradu za najbolje glumačko ostvarenje, počela da držim vežbe studentima glume kao asistent, otvorila školicu glume, dramski studio, nahovala reklame i uspevala da preživim. I danas, kada navršavam osam meseci slobode, osećam da je nebo moja granica, i da me ništa ne može zaustaviti. Najlepša stvar je što počinjem da volim ovu slobodu, što me radna knjižica ne uslovljava da ostanem ovde i služim nekoj instituciji, što se borim, što se izgrađujem i što će mi ova borba pomoći da sve u životu posmatram po principu KAKO ĆEMO? - LAKO ĆEMO!!!
Kada sam završila pripravnički staž i ostala bez posla, pomislila sam da treba da se spakujem i odem u nepoznatom pravcu, da skupljam lišće po parkovima ili prodajem hamburgere, da učim jezik, da idem na kastinge i da se više nikada ne vratim. Ali nisam imala niti najmanju ideju kuda bih otišla. Ta neodlučnost držala me dugo, sve dok jednoga jutra nisam odlučila da pred životom ne smem stajati bezglasna, nenametljiva. Nakon te odluke, Gospođa Gluma srela me na ulici tog julskog dana. Počela sam da delam. I dogodila su se čuda.
Sada, iako i dalje nezaposlena birokratski, imam itekako ispunjen život. Za sve to zahvaljujem Gospođi Glumi, i svom profesoru koji je učinio da Gospođa Gluma i ja pređemo na ti. Biti glumac ne znači biti na plati u nekom pozorištu. Glumca ne čini institucija. Glumac je... glumac je... glumac! Hvala Zijahu na ovoj iscrpnoj definiciji glumca.
Zbog ovih, i mnogih drugih razloga, ovaj sunčani dan, 14. januar, proglašavam za moj praznik Gospođe Glume. Ko želi da mi se pridruži u slavlju, dobrodošao je!
Tuga je kao skitnica koja prodaje karanfile po kafanama,samo se uporno moras praviti da je ne primjecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici,iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola... I,pazi... Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu... I onda si gotov... Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija... I nikad te vise nece zaobici...
moj članak o Gospođi Glumi, ima jednu štamparsku grešku. Ona se nalazi u pretposlednjoj rečenici. Namera mi je bila otkucati valjda, ali se j negde zagubilo. Osetih potrebu da vas na to upozorim. Eto! Toliko!
Kada prestane voljenje, kada se neki mostove uruše, kada neki ljudi dođu i nenadano odu, ostane jedna duboka praznina... valjda je gluma jedina pouzdana stvar. Moj poziv koji stalno nosim u naramku duše. Ona me ne može izdati, ona se neće završiti, niti može stati... ona se može preobraziti, ali ja ću je i takvu, kakva god bila, rado prigrliti, jer ona je ja, ona je kičma mog života, ona je moje disanje, bez nje ne postojim, nju trebam, a i ona od mene samo mene traži. Gospođa Gluma uvek me izvuče na površinu. Ona me bodri kada svi drugi delovi mog ja posustanu, ona mi otvara bezgranične prostore mog šarolikog bitisanja, ona je moja terapija, moje najintimnije dato drugima u scenskom prikazanju neke druge mene. Ona me čini ovim što jesam. Vama bi se moglo učiniti da skloniti Gospođu Glumu ne bi bilo tako strašno. Za mene, skloniti Gospođu Glumu, značilo bi ostaviti samo suvoparne činjenice moga bitisanja. Udariti Gospođu Glumu u srce jednako je kao udariti moje biće u srce. I zato te ne volim. Priznajem, nije možda lako razumeti, ali ti nisi ni pokušao da razumeš. Ne, ti si se pravio da razumeš moj život, a zapravo si samo hvatao krivine u tom upoznavanju. Ako je proba moja prevara, ako je Gospođa Gluma moja prevara, onda si i ti, nekad milo mi biće samo prevara. Ako je tako, a onaj najjači moj prijatelj, intuicija, oseća da jeste, onda sve zaista prestaje. Idem dalje. Mene samoća ne ubija koliko me mogu satreti laž i neverica. Neću se okrenuti. Gotovo je. Odlepršaću u svet i naći onu pticu koja će moj let razumeti i otvoriti mi beskrajni prostor da u njemu stvaram. I tu ću svoje gnezdo sviti.
Svima vama, koji, priznajem, možda i niste u mogućnosti da dokučite skrivene tokove mojih misli, poručujem da mi ne zamerite. Reči su nekada tako teške za obuzdati. Želim da se svaki čovek izbori za komadić svoje sreće, da bi sa drugim i u sreći drugoga mogao uživati. Želim vam da uživate u svom poslu, i da vaš životni poziv, bili vi pekar, pravnik, uspešni bloger... bude vaša kičma života. Vaš prostor je vaš prostor i, čini mi se, ako njega izgubite izgubili ste sebe. A ako nemate sebe za sebe, onda nemate ni sebe za drugoga. Možda i nisam upravu. Ali to je ono u šta sada verujem, a čovek je ono u šta veruje. Ako grešim valda će mi, kada za to bude vreme, život to i došapnuti. A nisam od onih koji ne trpe promene.
Gde smo? Prokletstvo čoveka da insistira na prostim, vulgarnim činjenicama postojanja ispražnjenim od osjeta. Svaki trenutak spokoja materijalizovanjem postaje mrtva stvar, a da pritom čak i ne donese sa sobom stvarni utisak, jer on je neopisiv. Šćućurena u noći, prikradam se snu. Izmiče. Još jedna cigareta... ukus dima... i... kako se gubi voljenje...
Šta??
Ništa.
Žirafa na šolji i...
ucrtana samoća - lepljiva izgužvana stvar.
Cvrčci se lepe za noć... kuhinjsko svetlo na ekranu...
