O glumi i ni reči o glumi

Baš kad sam prestala da mislim na onu reč od juče, ona se pojavi, niotkud, a zapravo se taložila u meni i jutros je prosto eksplodirala. Sad je se već ne mogu ni setiti, te reči, jer se nekako neuhvatljivo istovremeno preoblikovala u misao. Bilo je to ovako. Čitala sam nešto u novinama jutros, uz jutarnju kafu (tako počinje svaki moj dan, jer, da bi bio aktivan, glumac mora biti u toku- to je inače deo Brehtove dijalektike, ali vas time ne bih zamarala ovom prilikom). Dakle, čitam ja novine i uzdišem, gledam s nevericom, čitam i razmišljam o replici iz jednog komada ("Sve je to međusobno povezano i zahteva studiozan pristup") koju ovoga puta prerađujem u "sve je to međusobno povezano i krajnje jasno i ne zahteva studiozan pristup". U sred mog čitanja zove me mama telefonom. Kažem ja njoj: "Je li ovo moguće, vidiš li ti šta pišu... hahhahah... neverovatno... ko još u ovo veruje... zar su ljudi stvarno do ove mere otupeli...", i tek što počeh a mama krenu da me utišava i prekida, kaže: "Ćuti sine nemoj telefonom, ako nas ko čuje šta ćemo onda"... I šta ću. Ućutim ja. Razmenimo još par reči i pozdravimo se. Ostade pitanje, kada se to desilo da se i moja mama, žena borac, ona koja ne trpi nepravdu, bez dlake na jeziku... pretvorila u ćutalicu. Hehe... ima ona, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Ne krivim ja nju, toliko je onih koji ćute i koji se boje. Eto i ja, iako stalno mrzim sebe što ćutim. Ali ćutim, da ne bih bila baš potpuni glupan. Ko fol, imaću interesa od ćutanja, od toga da se ne bunim. Hahahhaha.... Moj interes leži u tome da zarađujem manje nego što mi je potrebno za preživljavanje (življenje, ono normalno, bez razbacivanja, da i ne pominjem), moja radna knjižica je na birou, a prihodi variraju od nazovimo pristojnih do krajnje smešno bednih. Ćutanje mi donosi brigu zapakovanu u srebrni papir s crvenom mašnom. Dobijam i suze, i neprospavane noći, a možda i izostanak apetita, ali pod uslovom da uz ćutanje počnem da propagiram veru u ideju bolje i perspektivnije zemlje u budućnosti, a da pritom vidim projekciju svog sopstvenog truljenja u ovoj zemlji. Ako je sada, prema novosprovedenom istraživanju, sloboda medija na gorem stepenu nego devedesetih, šta onda ima ja da se bunim protiv nepisanog pravila da onaj koji misli da se u ovoj zemlji prehrani mora da ćuti. A, ako o svemu ovome malo podrobnije razmislim, dolazim do zaključka da, ako bih se protiv ovoga ćutanja i pobunila, ništa se ne bi dogodilo, jer, oni koji su propagirali ćutanje kao životni standard pravili bi se ludi i tvrdili da ovde svako ima slobodu mišljenja, da je ovo demokratska zemlja i da je sve što ja tvrdim, samo izmišljotina. Uostalom, ako se penzioneri bune što su im manje penzije ali i dalje za to ne krive one zbog kojih su im penzije takve već ih naprotiv veličaju, ko sam ja da se bunim. Ono što je daleko interesantnije je osvrtanje. Svi se osvrću i šapuću i skrivaju i biraju reči. Život postaje zavera, nesloboda, pritisak, i "Balkanski špijun" (a pre koliko je ovaj komad napisan???). Pozorište nije aktivno, glumac je cenzurisan (što je verovatno u nekim slučajevima korisno), ali ja razmišljam o onoj cenzuri u kojoj je glumcu oduzeto pravo na stav, ili, što je još gore, o onoj poziciji u kojoj je glumac primoran da sam sebi oduzme pravo na stav, ako misli da ne nastrada. Samom sebi oduzeti pravo na stav, to je mizerno. Za glumca, ova situacija postaje još teža, jer on, glumac, njegovo stvaranje, mora pratiti svakodnevnicu, biti sa njom usklađen i odgovoriti na zahteve sadašnjeg trenutka. Ako glumac ne može biti slobodan da komentariše trenutak, ako ne može postaviti pitanje, ko je onda glumac, i koja je njegova svrha??

Zbog svega ovoga, a i mnogo čega drugog, izabrah sledeću misao:

Hoću da mogu da kažem. 

To mogu da radim ovde, ovde mogu da kažem šta mislim, ako i celi ovaj blog projekat nije samo iluzija slobode??? 

Već danima mi visi nad glavom obaveza da napišem jednu rečenicu. U njoj bi trebalo sabrati sve utiske, osećanja, motive, namere u odnosu na projekat kojim se bavim već par meseci. Ne znam zbog čega mi je teško da slijem sve u jednu rečenicu. Valjda zato što je najteže doći do jednostavnosti. Treba mi ta jedna rečenica. Ona već prestaje biti obaveza za neku afišu i postaje potreba, ne napušta me niti u jednom trenutku dana. Valjda ću do nje doći onoga trenutka kada ona prestane da me progoni. Može to biti i jedna reč, par slova tek... Svađati se s rečima, miriti se, prilagoditi se, ukrotiti ih. Treba mi ona jedna iz želudca, ona jedna iz srca. Treba mi jedna reč iz koje će isklijati i raspuknuti se misao. Toliko reči prosuh u ovom svom malenom životu, a do ove jedne nikako da stignem. Krije se od mene, hoće da se igramo žmurke. Reč mi postavlja uslove. Pokušaću da pred njom budem bezglasna, nenametljiva. Možda se pojavi. Možda odustane od nadmetanja. Ona je moj izazov! A ja sam od onih koji ne odustaju, čak i kada se čini da izbora više nema. Nadvladaću je ja. Šta je za mene jedna reč! Trenutno mnogo... vreme ističe... a meni treba makar jedna reč- i to ne bilo kakva- baš određena reč! Baš ta! Ali koja?! 

Već par dana ne pišem jer ne stižem - snimanje filma, probe za predstavu, predavanja na fakultetu, a i život me doveo do vriska. Egzistencija, odnosi, svakodnevne radnje ispražnjene od osjeta. Pomislih jutros da ću eksplodirati, ali onda izvadih osmeh iz džepa, razvukoh ga na licu i u telu i krenuh u teatar. Predstava nikad bolja. Na izlazu iz teatra sačekao me moj životni prtljag i ukrao mi osmeh. Krenuh na polusatnu pauzu pred probu. Pomislih, eksplodiraću. Jedem ja piletinu u restoranu, jede ona mene - neka mi knedla u grlu- podgušile me suze od kojih danima bežim. Počinju suze da izviru- ispod kaputa, iz stomaka- što se više trudim da ih sakrijem od svojih prijatelja- to me više odaju. Ostavljam piletinu i pravac toalet. Baka pere ruke, wc zaključan-u njemu je neko. Čekam. Neizdrživo mi. Ako ova dama ne izađe uskoro moraću pustiti suzu ovde i sada- pred bakom- a žao mi- i neprijatno. Dok razmišljam o alternativi baka čisti ruke ubrusom i popravlja frizuru. Kucam na vrata wc-a. Niko ne odgovara. Dođe mi da vrisnem: I meni je nužda! Raspašću se u hiljadu komadića satkanih od suza i krika! Izlazi više napolje! Ali se ne usuđujem. Pristojnost. Vaspitanje. Svest da je to ipak javno mesto, i da svi imaju pravo da se u toaletu zadrže koliko im je potrebno, iako ja čak ni to ne činim. Čak i u ovakvim trenutcima razmišljam o onom nekom koji ispred čeka. Suze počinju da liju. Brišem ih rukama, i mislim se- ok, sad kad je tako pretvaraću se da je sve ok- suze mi oči, pa šta. Bako, frizura ti je super, izlazi napolje- deka koji te čeka voli te i neočešljanu sigurno. Cure suze, ali nije mi ništa lakše od toga. Treba mi sada moj park i odlazak na ivicu parka koja gleda na šumu, i onaj oslobađajući vrisak koji sebi poklanjam jednom u par meseci, kada ne mogu da izdržim više, ovako kao sada. Suze cure, telo se grči od nemog krika. Umivam se. Kontam proći će- smiriću se. Ali ne ide. Sve je gore. Baka izlazi. Pomišljam, sada, sada je pravo vreme, oslobodi knedlu, udahni vazduh, isplači se. U to izlazi devojka iz wc-a. Ulećem unutra i zaključavam se. Čujem vodu na slavini. Kontam, izdržaću još malo, ona će sada izaći a ja ću moći da vrisnem i oslobodim ovu lavinu nesređenih osećanja jer ne znam ni zašto plačem- zbog svega valjda. Sad će ona izaći, a ja ću moći da ... sad će izaći... a ja ću pustiti vodu i vrisnuti. Ali ne bi vrisak. Odnela ga voda, odnelo ga odlaganje. Još jedno umivanje i povratak za sto. Suze počinju da liju. Jedem ih zajedno s piletinom- gutam ih, vraćam ih natrag u telo. Osećam poglede, ali niko me za mojim stolom ne pita šta mi je. Skontali su. Gledaju me i šale se. Gledaju me i kao da govore: Suze su ok. Smejem se na šalu. Nije mi mnogo lakše, ali smejem se. Plaćamo račun i odlazimo na probu. A onda igra, beskrajna, zanimljiva, magična, ona koja zapleni mi telo. I tako satima, uz puno smeha i dobrog raspoloženja. S probe na drugu probu. One suze kao da su nestale, kao da ih danas nije ni bilo. Gluma je često moj partner u trenutcima kao što je ovaj - moja radost kada mi je najteže, moja terapija, moja uzvišenost, moj mir, moja sigurna luka. Dok sam na sceni sve nestaje, a onaj topli umor nakon dobre probe, unosi neki čudno lep mir u moje telo. Tako relaksirana, odlazim na probu za film. Tamo tenzija raste jer snimanje počinje sutra. Lepe se tapete, kreativni nered svuda na setu, ljudi u panici završavaju poslednje pripreme, a ja, kao leptirić sejem osmehe i unosim mir. Onaj početak dana kao da nije ni postojao. Njeno veličanstvo Gluma, moj spasioc, preveo me i danas preko reke i izdigao iznad ljudske plitke brige. Ipak, suze u meni neke ćute, do novog trena. Ubuduće, više slobode sebi ću dati, jer, suze su zbilja ok. Bez njih ne bismo znali šta je pravi osmeh. Ne onaj iz džepa no onaj iz duše- onaj što mi sada sija na licu. Onaj koji i vama želim, a i svoj evo sada, s vama delim.

Pozdrav! 

Danas me frapirala jedna činjenica koju već mesecima uklanjam iz svog vidokruga, valjda da bih lakše živela. Al ona je tu, uvek nad glavom. 

Tužno je januarski pokušaj da se glumci sa statusa umetnika "preregistruju" na status IZVOĐAČA RADOVA. Sramota je da tako nešto bilo kome prođe kroz glavu. Ali eto, i to, što je glumcima bilo deo noćne more, nerealnog, iracionalnog straha, plod mašte, se desilo. Reči Ljiljane Stjepanović govore više od bilo čega što bih ja sada na tu temu umela reći.

Ovde ću govoriti o još jednom besmislu, koji je daleko gori i tužniji, jadniji od ovog prvog. Ovaj prvi čak i nije jadan, on je samo plod primitivizma, pohlepe, straha, nemoći, nerazumevanja - i vredan je pomalo čuđenja a više žaljenja, jer nije ni čudo da jedan skupštinar, političar, čovek koji nije od pozorišta pomisli na ovako nešto. Malo je više za čuđenje što dozvoljava sebi da zbilja to i izgovori, još više da stavi na razmatranje - pokušaj da plakatira svoju inventivnost neuspešan je, jer je za rezultat dobio plakatirani provincijalizam, a njega je teško iskoreniti. Zato mi ga je žao.

Danas mi se povraća zbog nekih drugih. Kažem nekih drugih, a zapravo bih trebala reći od ljudi s moje strane, ili, ajde sad, od moje vrste zanata, kreatora moje umetnosti, profesionalnih belih medveda. Trebala bih dakle reći profesionalni beli medvedi, ali ne mogu jer ne znam šta bih pri pomisli na njih prilepila kao svoje osećanje - stid, ili mučninu ili razočaranje. Sramim se što su nas danas ovi neki drugi, koji su trebali biti zaštitnici bengalske vatre glume jer bez nje oni su prah, izdali. Kažem izdali jer, pojedini iz redova ovih drugih danas su dali za pravo ovima prvima da nas strpaju u "stavku" - IZVOĐAČI RADOVA.

Slagali su nas. Ovi što nas štite, dozvolili su da nas ovi što bi trebalo da nas štite (i postupcima dokazuju da smo vredni uzvišenog majmunisanja) slažu. A sve se to događa ne zbog kese kamenja, već zbog  kese kovanica. Kese papira. Trampimo umetnost glumca za kesu papira!!Ko da više njemu prodato!!! Ko da više pa i ako sebe u to ugradi, još bolje, taj ima prioritet nad budalom koja je prodala glumce misleći da im daruje umetnost!!! Ko se prvi put zezne pa u trampi postupi kao budala, njemu dajemo popust ako idući put proda glumce znajući da je posredi kesa papira!!! Čujte i počujte!!! Trampimo umetnost glumca za kesu papira!!Ko da više njemu prodato!!! Ko da više pa i ako sebe u to ugradi, još bolje, taj ima prioritet nad budalom koja je prodala glumce misleći da im daruje umetnost!!! Ko se prvi put zezne pa u trampi postupi kao budala, njemu dajemo popust ako idući put proda glumce znajući da je posredi kesa papira!!! Čujte i počujte!!! Diskrecija zagarantovana!!! Ako glumci za to i saznaju retko će se ko udostojiti da o tome govori, jer će ispasti budala!! Čujte i počujte!! Sve je ispod žita, i svima će nam biti dobro!! Svi po kesu papira! Daćemo i glumcima kusur, čisto da se osete vrednima! Ćutaće glumci, verujte, s tim nema problema! Oni bistriji u tim redovima shavtiće da je u pitanju trampa i, ako su pametni, a računamo da jesu, držaće se postrani! A i ako nisu, i za to imamo rešenje - znamo mi da glumce čini mogućnost da igraju - ćutaće oni. Oni drugi iz redova glumaca neće niti shvatiti da je u pitanju reciklaža! Čujte i počujte! Prodajemo jaja za bubrege! Glumci su ionako IZVOĐAČI RADOVA! Ne sekirajte se, glumci mogu svašta da otrpe!

Mogu li i ovo!? Ja nisam, mi nismo izvođači radova, mi nismo marionete! Čujte i počujte! Mi glumci, mi smo kreatori uzvišenosti! Čujte! Mi glumci, mi ne ponavljamo već postojeće, nečije radove, ovi naši bubrezi naši su lični bubrezi!! Čujte !!! Mi glumci... mi glumci... glumac... glumac je ličnost... glumac je individua!... glumac je autor... Čujte!!!! Mi glumci, mi živimo od te naše kese papira! Glumac, to nije laž, to nije reciklaža, glumac to je nešto posebno! Glumac nije za kalup!!! Čujte... glumac nije fabrika recikliranih osećanja! Čujte, glumac je ... čujte!!!!

Jel to glumac nešto rekao??? Koji glumac?! Hoćete da kažete da je tu bio neki glumac?? Ne razumem vas, bio je neki glumac i on je nešto rekao?? Ma ajte molim vas!!...

DA, REKAO SAM, GLUMAC, DA JA, REKAO... NEMOJTE DA NAS PRODATE, EVO JA ĆU VAM LIČNO, KOLIKO VEČERAS DONETI SUZU NA OKO!! ČUJTE, NE ČINITE ME ROBOM, DA BIH STVARAO TREBA MI DA BUDEM SLOBODAN!! čUJTE, SLOBODAN, JEDINSTVEN, OTVOREN ...

 Jel to glumac nešto rekao??? Koji glumac?!... tu bio neki glumac??... ma ajte molim vas!? Tu njegovu ulogu ionako može da igra neko drugi... sve sam već smislio... Čujte, trampimo glumca... serviramo "umetnost"... publika to ionako neće razumeti! Publika je glupa?!

Čujte! Ovo vam govori glumac! Niste vi glupi! Zato ja i vičem! Čujte, gluma, to je nešto uzvišeno! Ovo vam govori glumac! Niste vi glupi! Zato i vičem! Nedajte da se pozorište pretvori u večeru budala! Čujte, ja ne podnosim kada me primoraju da vas lažem! Ja neću da vas lažem! Ne umem!

Glumac! Glumac! Bolje bi ti bilo da ćutiš i osmehuješ se! Stvar je ionako već na putu da bude reciklirana! Glumac! Nisi ti prvi! Glumac! Nećeš biti poslednji! Ovo je revija do besmisla!! Čujte i počujte! Trampimo umetnost glumca za kesu papira!!Ko da više njemu prodato!!! Čujte i počujte!!! Diskrecija zagarantovana!!! Ako glumci za to i saznaju retko će se ko udostojiti da o tome govori, jer će ispasti budala!! 

 Jel to glumac nešto rekao??? Koji glumac?!... tu bio neki glumac??...

To sam ja! Glumac! Glumac je... nesrećno primorana budala! Stidim se toga. Ja sam ta budala! Glavu u torbu! Kesa je ionako već pripala onom u uglu... onom... što se osmehuje...

Još jedna glumačka neophodnost - trening! Preduslov za Gospođu Glumu je da glumac bude fit. U našem malom velikom gradu to sve više gubi smisao - igra se retko (u proseku pet puta mesečno), za januarski repertoar teško bi se moglo reći da i postoji, pa glumci u ovom periodu kao da utonu u jednomesečni zimski san. Možda je to i zbog svih okolnosti u kojima gluma protiče u mom malom velikom gradu, a o kojima sam već pisala u nekim ranijim postovima. Osećam da iz dana u dan zatupljujem, ako je ova reč za tako nešto uopšte prikladna. Predajem se dok se borim. Napredujem nekim mišjim koracima, i to najčešće onoliko koliko to sama mogu da detektujem nešto u svom scenskom izrazu i da se potrudim da unapredim. Danas je jedan od tih depresivnih dana u kojima gledam u svoj odraz unutarnji i pitam se šta li će se desiti ako ostanem u provinciji.  Telo vrišti! Vrišti! 

Po povratku kući, nakon odigrane predstave, puštam muziku glasnu i krećem da skakućem. I skakućem tako do iscrpljenosti. Negde na polovini ovoga puta, negde na polovini ovoga pražnjenja, počinjem da se smejem, telo mi vrišti, telo mi se iz vriska pretvara u osmeh. Nešto je iz mene izletelo, nešto što sam želela da izbacim izašlo je, to isto moglo bi mi moguće, da je u meni ostalo da vrišti, doneti neke odluke i naslutiti neke promene. Ovako, otišlo je, u telu osmeh jedan ostao je od današnjeg dana, i pored njega neumoljiva praznina provincije... do nekog novog vriska ili neke nove akcije!

Još jedan dan obeležen snažnim nedostajanjem

Jedna sumorna nedelja obeležena amaterizmom koji zahteva poseban post. Zavukla sam se u svoju kućicu od čokolade, ne bih li na trenutak zaboravila na spoljni svet. Ali pogled kroz prozor još uvek je siv. To je činjenica, i ona je nepromenjiva - makar trenutno...

 Tu se provukao i jedan sastanak daydreamer-a

Ali i o njemu se može mnogo više reći, pa i to ostavljam samo kao crticu ove nedelje koja je iza mene a tek počinje... 

 Padala je neka kiša donoseći mi poljupce neke...

 Bila su tu i neka slatka sunčana jutra obojena prelistavanjem novina uz tišinu daydreamera... 

I... mnogo sam.. nikakva trenutno.

Sutra će valjda biti sunca da zagreje novi radni dan. Pišem vam

Večeras ne mogu da spavam. Ispijam kafu, za njom još jednu. Kuda ide ovaj suludi svet. Paziguzi su svuda oko mene. Šta bi s poštenim i kvalitetnim radom, zalaganjem, postignutim rezultatima. Da li uopšte postoji više i klica ravnoteže u ovom suludom svetu. Sanjala sam san na javi. Oblaci su zarobili nebo. Postajali su iz sekunde u sekundu sve gušći. Ljudi su uspaničeni bežali noseći tostere. Ja sam samo stajala mirno, i čekala da nas nebo uguši. Kao da sam tog trenutka bila svesna da će se to dogoditi, i kao da je to najnormalniji sled stvari. Bila sam u kupovini danas. Jedna baka do mene upoređivala je cene vegete. Abnormalno debela devojka trpala je kese čipsa u korpu trudeći se da ostane neprimetna. Napirlitana devojka na sektoru zdrave hrane. Nadrndana prodavačica na sektoru voća i povrća - svet joj je kriv za današnji dan. Majka s detetom koje vrišti zbog kinder jajeta. Ljubazni mesar mi napravio šnicle od pilećeg filea. Novi ekstra obrani jogurt u frižiderima. Suluda akcija Tekanee čaja koju promoviše krajnje smorena i potpuno nezainteresovana za život devojka. Danas je duvao jak vetar- i još uvek duva. Igrala sam predstavu jednu nakon četri meseca - polu vanzemaljski osećaj. Momak iz kioska diluje dopune za telefon preko svog postpaid broja! Roditelji ne izvode iz pozorišta decu koja bez prestanka vrište! Umor! Umorna sam! Izvan koloseka! 

Danas se otvorilo još jedno poglavlje u mom životu. Zaplet tek sledi, pa o tome u nekom narednom postu. Koliko li ću još uloga u realnom životu odigrati. Vek prilagođavanja odavno je počeo, a evo njegov talas i mene neminovno hvata u svoje okove.

Želim vam, dragi moji blogeri snage i pozitivnosti za ovaj život izvan koloseka! 

Izgubila sam delove ove monodrame Zijaha Sokolovića. Predivna internet tehnologija pružila mi je večeras drugu šansu da se sa ovom monodramom sretnem, da je downloadujem zahvaljujući predivnom sajtu Festivala monodrame i pantomime koji su je objavili u pdf formatu u okviru "Antologije savremene monodrame". Bilo je divno ponovo je čitati. No nije to jedini razlog večerašnjeg posta. Dramu je napisao Zijah Sokolović, rođen 1950-te godine. Drama je napisana 1976. godine, a premijeru je doživela 1977. u Kamernom teatru 55 u Sarajevu. Dakle Zijah je napisao sa 26. godina, a ja je, u svojoj 26-toj čitam večeras uz čaj od đumbira. No ni to nije suštinski važno. Monodrama je, za sve one koji je nisu čitali ili nisu imali priliku da je gledaju, priča o glumcu i celoj teatarskoj mašini čiji je glumac nerazdvojni komadić, pokretač. Dakle 1977. godina i položaj tadašnjeg glumca u ondašnjem sistemu. Danas je 2010, prošlo je 33 godine. U svojoj trideset i trećoj godini Zijah je postao slobodni umetnik- glumac (1983).

Šta je najzanimljivije: nakon 33 godine ništa, ali ništa, baš ništa se nije promenilo. Glumac i dalje bije istu bitku, kultura i dalje mahnito stagnira a prava vrednost i dalje stoji na cariničkoj rampi i čeka neku dozvolu da konačno pusti klicu na Balkanu.

Čekamo li Godoa?! 

P.S. Svima vama koji poželite da je čitate, ostavljam adresu sajta Festival monodrame i pantomime,  

http://www.festmono-pan.org.rs/izdanja.htm