[ o glumi
]
14 Februar, 2010 17:05
Telo vrišti! vrišti! Smeje se!
Još jedna glumačka neophodnost - trening! Preduslov za Gospođu Glumu je da glumac bude fit. U našem malom velikom gradu to sve više gubi smisao - igra se retko (u proseku pet puta mesečno), za januarski repertoar teško bi se moglo reći da i postoji, pa glumci u ovom periodu kao da utonu u jednomesečni zimski san. Možda je to i zbog svih okolnosti u kojima gluma protiče u mom malom velikom gradu, a o kojima sam već pisala u nekim ranijim postovima. Osećam da iz dana u dan zatupljujem, ako je ova reč za tako nešto uopšte prikladna. Predajem se dok se borim. Napredujem nekim mišjim koracima, i to najčešće onoliko koliko to sama mogu da detektujem nešto u svom scenskom izrazu i da se potrudim da unapredim. Danas je jedan od tih depresivnih dana u kojima gledam u svoj odraz unutarnji i pitam se šta li će se desiti ako ostanem u provinciji. Telo vrišti! Vrišti!
Po povratku kući, nakon odigrane predstave, puštam muziku glasnu i krećem da skakućem. I skakućem tako do iscrpljenosti. Negde na polovini ovoga puta, negde na polovini ovoga pražnjenja, počinjem da se smejem, telo mi vrišti, telo mi se iz vriska pretvara u osmeh. Nešto je iz mene izletelo, nešto što sam želela da izbacim izašlo je, to isto moglo bi mi moguće, da je u meni ostalo da vrišti, doneti neke odluke i naslutiti neke promene. Ovako, otišlo je, u telu osmeh jedan ostao je od današnjeg dana, i pored njega neumoljiva praznina provincije... do nekog novog vriska ili neke nove akcije!
[ o glumi
]
13 Februar, 2010 00:43
Pismo jačem
http://www.ivanminic.com/2010/02/02/pismo-jacem/
Upisano: februar 2nd 2010 u okviru Kapi uma | Reči: 847 | Tagovi: glumci, zaturene, volele, vekovima, blesavi, straha, sklanjao se, zaplasivani
Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja
Zoran Radmilović
[ o glumi
]
12 Februar, 2010 02:02
To Escape
[ o glumi
]
09 Februar, 2010 23:12
Amateri - beli medvedi
Mislila sam da o ovome ne pišem, ali, na žalost to je moja stvarnost, zato bi zaobilaženje ove teme moglo značiti i napadno bojenje sivog sveta ljubičastom, a to bi bila laž - a to ne želim da sejem po svom blogu.
Reč amater (novajlija - najčešći izraz na našim prostorima ) znači "neprofesionalac" ili laik u standardnoj konotaciji, ali je ona izvedena od latinske reči amo, amare što znači voleti, tako da bi amater u doslovnom prevodu bio ljubitelj, onaj koji voli.
Kulturno umetnički amaterizam sastavni je deo kulture moje zemlje. Iz amaterskih grupa nastalo je pozorište, uostalom. Ali, danas se sa amaterizmom XXI veka valja nositi. Amateri su u mojoj zemlji na ceni. Govoriću ovde najviše o onima koji su iz moje branše, ali to ne znači da amaterizam ne treba posmatrati i na širem planu - on je svuda među nama, u svakoj pori društva, u međuljudskim i poslovnim odnosima, u organizaciji države, u funkcionisanju lokala, pozorišta, firmi svih delatnosti. Mislim da je postao toliko prisutan i izražen onoga trenutka kada su novi, mladi, obrazovani - profesionalci izašli s diplomom u rukama u svet da traže svoju sreću. Ne želim da me pogrešno razumete - ne želim ja nikoga da omalovažavam, ali želim objasniti par stvari. Školovani ljudi ne mrze amatere - amateri, opet, u velikom broju slučajeva zaziru od školovanih ljudi jer ih se u suštini plaše. Daleko opasnija kategorija, a istovremeno mnogo prisutnija je varijanta amatera koji su u institucijama kulture na visokim položajima, zaštićeni kao beli medvedi, i koji se profesionalcima iz onog već pomenutog straha "svete". Profesionalcima su ti amateri isprva smešni, a kasnije im je žao zbog činjenice da ih se ovi plaše. Ne žele profesionalci uzeti koru hleba amaterima, profesionalci samo žele mesto koje im u poretku pripada. Najgori je zapravo prelazni period u kom se nalazimo, i ono čekanje da uđemo u Evropu (kao da nismo već u Evropi, i kao da se o Evropi kao etiketi uopšte radi) pa da onda počnemo rešavati goruća pitanja za naš opstanak i život u ovoj zemlji. Elem, da se vratim na one bele medvede. Oni nam sitnim podvalama, nalik na dečje pakosti, pokušavaju onemogućiti slobodan rad. Najgore je što mi znamo zašto je to tako, ali da bismo u ovoj zemlji završili neki posao, da bi premijera izašla, prinuđeni smo da se prilagođavamo i prećutkujemo kojekakve nonsense jer nam od tih belih medveda zavisi kompletan projekat. Baš večeras, a i sinoć, i neki dan, došla sam kući s probe koje nije bilo. U naš dogovoreni termin ušao je beli medved u salu, a njemu se može, pa smo mi otišli kući. Sad ćete vi reći, pa imate sindikat, sastanak sazovite, neka se vaš predstavnik izbori za vaš status i dogovoreno vreme. Na žalost, dragi moji, taj naš predstavnik u sindikatu takođe je iz redova belih medveda. A uprava vaše kuće, može li ona nešto da učini? Uprava najčešće ne želi da ima svoj stav, pa u svoja četiri zida pred profesionalcima pljuje bele medvede a zatim ih bog zna kako dočekuje u svojim odajama jer ne bi bilo dobro da im se zamera - uostalom i uprava je tu ne samo po osnovu kvaliteta (mada ima onih koji zbilja svojim kvalitetom zaslužuju ovo mesto) već i zato što su ih tu postavili neki drugi beli medvedi ili makar oni koji su u samu kulturu neupućeni a i ne žele da budu upućeni. Ne krivim ja ni jedne ni druge - samo se pitam čime je profesionalac zaslužio da se u celom lancu oseća kao ružno pače, iako je krv znoj i suze na fakultetu a i u radu ostavio da bi izrastao u labuda. Profesionalci su u našoj zemlji, makar oni iz redova glumaca, a pogotovo oni koji nemaju leđa da bi živeli ko bubreg u loju i omogućili osnovne uslove za profesionalni rad, svedeni na, kako bi jedan recimo važan čovek koji nam trenutno kroji sudbinu, odvratne pacove i krtice zbog kojih se dio godišnjeg budžeta sliva u nekakvo pozorište, u nekakvu kulturu? Još tužnije je što se ljudi iz redova ovoga čoveka pretvaraju da su nagluvi ili da ih se ne tiče (a moralo bi da ih se tiče) kada beli medvedi organizuju "kulturu" po principu "Breht bona može sve", pa se pitam ko je ovde lud, i sve više naginjem slavljenju pomodnih amatera što su toliko uspešni u sprovođenju svoje volje (mada, i oni sigurno plate na nekoj mnogo goroj ćupriji da bi mogli biti kraljevi mostova). Kad bolje razmislim, i dalje se cela stvar svodi na činjenicu da mi je belih medveda žao. Ali žao mi je i mene i svih onih profesionalaca koji su se u ovih par dana sa mnom smrzavali u sali tokom proba, ili slavili činjenicu da je beli medved pre njih imao probu pa da je stoga sala mlaka narednih sat vremena. Jednoga dana, profesionalcu je dopizdilo, pa je odlučio da se spusti sprat niže i upali grejanje. Nije to dugo trajalo, dragi moji. Ne. Brzinom munje pogon za grejanje je isklučen, u sali je prestalo brundanje starog klima sistema, ali mi smo se ipak, po izlasku sa probe (već zamrznuti) grejali osmehom, zamišljajući kako poslušnik belog medveda (koji je prinuđen da misli kao i oni) isključuje klimu i zaključava pogon dok džangriza ponosan zbog poslušnosti i odanosti "E neće moći!" a zatim prenosi raport o uspešnom radnom danu u kom je uspeo da smrzne dva glumca i dve glumice. Tuga, zar ne, dragi moji. Tuga, da. Tuga pregolema.
Ali mi moramo dalje, i moramo se boriti i nadati da će u redovima glumaca, da će u redovima profesionalaca, jednog dana kap preliti čašu, i da nećemo više imati snage, ni volje, ni živaca da glumimo gladac a da znamo za jadac, da ćemo prestati da ćutimo i da ćemo konačno dići glas. Pojedinac koji diže glas najčešće je budala. Zajednica - to je već nešto sa više šanse za promenama.
Još jednom, ne želimo mi, profesionalci, istrebiti amatere. Nađe se u redovima amatera i izuzetno korisnih, kreativnih i profesionalnih ljudi (ne čini nas ni sama diploma profesionalcima)- ali i ovi, nažalost, dožive našu sudbinu. Veći je ipak broj zajedljivih grebatora, loših amatera, koji su beli medvedi. Nije li logično da danas u XXI veku makar radna sposobnost a zatim i kvalitet budu neko merilo vrednosti koje je na ceni. Nije to ništa novo, dragi moji. Još u srednjem veku, ali i pre toga (nego mi evo sada to pri ruci u ovoj mojoj tršavoj glavi), glumci su bili prepoznavani kao dobri i loši (sada postoji i onaj izraz - upotrebljivi, mada je "pojam dobre glume stalan"- mislim da je ovo patent En Denis, ali i ako nije, oprostićete jer mi se trenutno ne da otvarati knjige da proverim), a par onih izuzetnih najsposobnijih i najvještijih glumca u gradu, bili su u obavezi da jednom godišnje ispitaju, pretraže i čuju sve glumce, predstave i pozornice, čitave trupe koje bi učestvovale u predstavi „Tijelo Hristovo” (Corpus Christi), i da sve one za koje nađu da su dovoljno brojni i vešti, u čast grada i svetkovine, pozovu, a one koji su suvišni ili nevešti bilo u glumi, govoru ili pokretu neka otpuste, odstrane ili izbegnu. Podsetiću vas da je srednjevekovni period ostao poznat i kao period anonimnog glumca. Nakon njega, ali delom i iz njega, nastao je procvat elizabetanske drame i profesionalne glume. Oni nisu negovali bele medvede... Hoćemo li ih mi večno negovati, ili samo valja imati vere i strpljenja i snage da bismo dočekali tačku ključanja i da bismo konačno na ruševinama podigli pozorište dostojno glume?
Za one koji nisu glumci (jer prelistavanjem blogova nisam naišla na mnogo takvih) smatram da u ovoj temi ipak mogu prepoznati suštinu. Na kraju, svi smo mi umetnici u svom poslu, i svi mi ,priznaćete, stremimo najboljem. Neće ni ovo doveka trajati, naći će se već neko rešenje. Ovi moji amateri (ovi nesigurni zajedljivi grebatori o kojima je u ovom članku reč) sad bi na ovu moju "naći će se već neko rešenje" odgovorili "valjda neće". Kako bilo, da ne bih postala zajedljiva, odoh. Želim nam snagu veru i strpljenje da prevladamo ovu trenutnu močvaru u kojoj smo se zadesili i to nezavisno od ideje o nekoj dalekoj a bliskoj Evropi čiji smo deo. Ako ništa, svet se vrti u krug, pa će se valjda, pre ili kasnije, neko setiti i srednjevekovne prilike i na nju se ugledati. Nije svako mračno doba apriori loše. Ako nas ne uništi, i ako nas nečemu nauči, može samo da nas ojača.
Laka vam noć!
[ ni reči o glumi
]
09 Februar, 2010 19:41
Polovna nedelja...
Još jedan dan obeležen snažnim nedostajanjem
Jedna sumorna nedelja obeležena amaterizmom koji zahteva poseban post. Zavukla sam se u svoju kućicu od čokolade, ne bih li na trenutak zaboravila na spoljni svet. Ali pogled kroz prozor još uvek je siv. To je činjenica, i ona je nepromenjiva - makar trenutno...
Tu se provukao i jedan sastanak daydreamer-a
Ali i o njemu se može mnogo više reći, pa i to ostavljam samo kao crticu ove nedelje koja je iza mene a tek počinje...
Padala je neka kiša donoseći mi poljupce neke...
Bila su tu i neka slatka sunčana jutra obojena prelistavanjem novina uz tišinu daydreamera...
I... mnogo sam.. nikakva trenutno.
Sutra će valjda biti sunca da zagreje novi radni dan. Pišem vam
[ ni reči o glumi
]
09 Februar, 2010 01:54
Gemma Hayes
[ ni reči o glumi
]
08 Februar, 2010 00:19
Ljubavni ples
[ ni reči o glumi
]
08 Februar, 2010 00:19
Izvan koloseka
Večeras ne mogu da spavam. Ispijam kafu, za njom još jednu. Kuda ide ovaj suludi svet. Paziguzi su svuda oko mene. Šta bi s poštenim i kvalitetnim radom, zalaganjem, postignutim rezultatima. Da li uopšte postoji više i klica ravnoteže u ovom suludom svetu. Sanjala sam san na javi. Oblaci su zarobili nebo. Postajali su iz sekunde u sekundu sve gušći. Ljudi su uspaničeni bežali noseći tostere. Ja sam samo stajala mirno, i čekala da nas nebo uguši. Kao da sam tog trenutka bila svesna da će se to dogoditi, i kao da je to najnormalniji sled stvari. Bila sam u kupovini danas. Jedna baka do mene upoređivala je cene vegete. Abnormalno debela devojka trpala je kese čipsa u korpu trudeći se da ostane neprimetna. Napirlitana devojka na sektoru zdrave hrane. Nadrndana prodavačica na sektoru voća i povrća - svet joj je kriv za današnji dan. Majka s detetom koje vrišti zbog kinder jajeta. Ljubazni mesar mi napravio šnicle od pilećeg filea. Novi ekstra obrani jogurt u frižiderima. Suluda akcija Tekanee čaja koju promoviše krajnje smorena i potpuno nezainteresovana za život devojka. Danas je duvao jak vetar- i još uvek duva. Igrala sam predstavu jednu nakon četri meseca - polu vanzemaljski osećaj. Momak iz kioska diluje dopune za telefon preko svog postpaid broja! Roditelji ne izvode iz pozorišta decu koja bez prestanka vrište! Umor! Umorna sam! Izvan koloseka!
Danas se otvorilo još jedno poglavlje u mom životu. Zaplet tek sledi, pa o tome u nekom narednom postu. Koliko li ću još uloga u realnom životu odigrati. Vek prilagođavanja odavno je počeo, a evo njegov talas i mene neminovno hvata u svoje okove.
Želim vam, dragi moji blogeri snage i pozitivnosti za ovaj život izvan koloseka!
[ o glumi
]
05 Februar, 2010 08:43
Shakti Gawain
Kad uporno potiskujemo i ometamo sopstvenu intuitivnu spoznaju trazeci autoritet,potvrdu i dozvolu od drugih,mi se odričemo svoje lične snage.
[ o glumi
]
04 Februar, 2010 19:27
Glumac je... glumac... je glumac
Izgubila sam delove ove monodrame Zijaha Sokolovića. Predivna internet tehnologija pružila mi je večeras drugu šansu da se sa ovom monodramom sretnem, da je downloadujem zahvaljujući predivnom sajtu Festivala monodrame i pantomime koji su je objavili u pdf formatu u okviru "Antologije savremene monodrame". Bilo je divno ponovo je čitati. No nije to jedini razlog večerašnjeg posta. Dramu je napisao Zijah Sokolović, rođen 1950-te godine. Drama je napisana 1976. godine, a premijeru je doživela 1977. u Kamernom teatru 55 u Sarajevu. Dakle Zijah je napisao sa 26. godina, a ja je, u svojoj 26-toj čitam večeras uz čaj od đumbira. No ni to nije suštinski važno. Monodrama je, za sve one koji je nisu čitali ili nisu imali priliku da je gledaju, priča o glumcu i celoj teatarskoj mašini čiji je glumac nerazdvojni komadić, pokretač. Dakle 1977. godina i položaj tadašnjeg glumca u ondašnjem sistemu. Danas je 2010, prošlo je 33 godine. U svojoj trideset i trećoj godini Zijah je postao slobodni umetnik- glumac (1983).
Šta je najzanimljivije: nakon 33 godine ništa, ali ništa, baš ništa se nije promenilo. Glumac i dalje bije istu bitku, kultura i dalje mahnito stagnira a prava vrednost i dalje stoji na cariničkoj rampi i čeka neku dozvolu da konačno pusti klicu na Balkanu.
Čekamo li Godoa?!
P.S. Svima vama koji poželite da je čitate, ostavljam adresu sajta Festival monodrame i pantomime,
http://www.festmono-pan.org.rs/izdanja.htm
[ ni reči o glumi
]
01 Februar, 2010 21:19
Neobično sparna, pridavljena tišina večeri
Čovek je zbir svojih patnji. Stalno neke ofucane rečenice.
Veče gusta kao misao
Govoriti
Treba govoriti....
Još jedan glas nedostaje.
Ima li svrhe vikati preko sebe?
Izgovorena reč.
Neizgovorena reč
kao rikverc u utrobu.
Neizgovorena reč-
svaki njen pokret odjekuje-
rika
kao u mom telu od ranije.
U jednoj večeri bez govora
U jednom bezglasju
U napuknutoj večeri
Ja stavljam opet svoje lice
među dlanove
i dugo gledam
u savršenu crtu praznine.
[ ni reči o glumi
]
30 Januar, 2010 22:45
Kestenje - topla uteha
Ništa na svetu celom, pa ni gospođa Gluma, nije važnija od porodice. Danas sam mnogo uznemirena jer se neki mostovi drmaju iz temelja... a ja tu ne mogu mnogo šta da učinim. Dogodio mi se danas jedan rastanak, sa mnogo suza, ispisanih a ne izgovorenih reči i bez zagrljaja. Neko najdraži mi otišao je u nepoznato, da traži mir i sreću i slobodu i samopouzdanje, i da se sretne sa životom u svom svom bolu i lepoti.
Gde god da je najmilije moje, želim joj miran put i želim da prevaziđe sve komplikovane raskrsnice koje će na putu života sresti. Ovo što trenutno osećam teško da se može opisati - u isto vreme sam srećna što je stisnula petlju i odlučila da nešto pokuša, i beskrajno tužna i nespremna na rastanke. Ne želim misliti da smo se rastale. Neki strah se uselio u telo i nikako da me pusti da dišem. Sa ovim, šta god da je što me trese, valja živeti. I valja se nadati najboljem. Ja ipak znam, ljubav nas veže i daće nam ona snagu za dalje. Al da boli, boli do eksplozije - ne da se to u reči preliti.
U sve ovo umešalo se i toplo pečeno kestenje iz moje rerne podeljeno sa prijateljem koji je navratio u moj svet večeras, da mi pruži jedan zagrljaj i toplu utehu.
[ ni reči o glumi
]
29 Januar, 2010 11:14
Gorka strana ljubavi
Danas sam se probudila s jednom moguće i banalnom mišlju, a to je:
Zašto o ljubavi pišemo najčešće jedino u slučajevima kada nam u ljubavi ne štima?,pritom ne misleći jedino o partnerskom ljubavnom odnosu.
Sinoć sam prelistavala svoje zapise unazad par godina, one gomile nedovršenih svesaka nekih ljubavi koje su ostale iza mene. Neverovatno je da sam upisala u te dane samo gorku stranu ljubavi. Svim sunčanim danima ljubavi poklonila sam samo jedan osmeh urezan u moje telo i moje sećanje. Ista stvar se dogodila i sa dnevnicima moje ljubavi Gospođe Glume, iako se tu često provuklo i poneko ispisano radovanje. Da li je reč ona za kojom najčešće posežemo kao za instrumentom preispitivanja postupaka? Ali i ako je tako, zašto onda to činimo jedino kada se neke tvrđave poljuljaju ili u potpunosti izgube tlo pod nogama? Da li to znači da najbolje znamo rečima da patimo za nečim izgubljenim, ili jednostavno jedino tada imamo potrebu da prospemo reči koje će upotpuniti prazninu ili biti njen vrisak? Tu se negde smestila i misao iz sveta Gospođe Glume, u kojem, kada sve ide nikada se ne pitamo kako i zašto već samo dopustimo let, i, s druge strane, kada ne ide, trudimo se da imenujemo i tako pronađemo krila. I još nešto... potpuno definisati značilo bi ubiti poeziju.
Kako god, ovome danu poklanjam par lepih reči ljubavi, jedne nesvakidašnje, tople, urnebesne, one do prožimanja, do pomeranja granica stvarnosti, do uživanja u sitnicama, do jednog osmeha i poljupca i jednog zagrljaja koji uništava granice i udaljenosti. Danas volim svoj svet i sve drage ljude u njemu. Više od toga sada zapisati ne mogu, jer odoh ovome danu podariti jedan osmeh. Da, o tome je zapravo reč!
[ o glumi
]
27 Januar, 2010 23:06
Da ti nešto šapnem...
Premorena sam. Toliko života i toliko gubljenja u ovo malo dana. Nikako da se sastanem sa tastaturom, a imam opet s druge strane strašnu potrebu da zapišem ove dane.
Igrala sam neke predstave posle dužeg vremena, i kao da nisu bile moje meso. One su valjda produkt studentskih dana u pozorištu i nekako su mi postale strane i neopravdane u nekim delovima scenskog bitisanja. Nego, to je prirodno. Stvari uvek vremenom dođu na svoje.
Daleko je veći problem u tome što predstave dožive premijeru, a onda iz meseca u mesec broj izvođenja urnebesnom i neuhvatljivom brzinom opada, i kroz par meseci imam osećaj da ih nikada u životu nisam igrala. Ne utiče na to kvalitet predstave (hoću reći da ima među ovima i onih koje su bile hit kada su izašle a doživele su istu sudbinu). Mislim da je stvar u nedovoljnoj planskoj organizaciji repertoara. Ja kao glumica mogu na to da skrenem pažnju, ali teško da će jedna reč pokrenuti lavinu promena. Ipak, možda će neko važan (pritom mislim na onog koji ovakvu situaciju može i želi da menja) navratiti na ovaj blog, ili će me neko nekada upitati šta ja mislim o tome, pa eto prilike da sredim svoje misli i iskristališem stavove.
Pogled na ovu situaciju iz ugla glumca, jer taj najprisniji mi je, povlači za sobom još jedno glumačko nezadovoljstvo, ili bolje reći tugu, mučenje. Jer kada se ovakve stvari dogode, kada glumac na repertoaru zatekne neko strano mu telo od pre godinu dana, i ako uz sve to pozorište nema plan da obnovi tu predstavu (jer sve izgleda kao da misle da ona nikada nije ni stavljena u budžak), i ako glumcu zakažu probu dva sata pred izvođenje te predstave, i ako on još zna da će je igrati tada pa opet za nekih pet do deset meseci, onda se glumac nađe u loše skrojenoj haljini, brza, preskače, petlja... Još je strašnije po glumca ukoliko se radi o inače labavom tekstu ili nelogičnoj scenskoj postavci, pa još ako se seti kako se uzalud borio da prokrči put logici organske razmene, onda se više ne radi o radosti igre koja je krajnji cilj Gospođe Glume, nego o košmaru iz kog glumac jedva čeka da se probudi a da pritom još nije ni usnio san.
Da se ne lažemo, nije svaka predstava za dug život, i još jednom da se ne lažemo predstavu treba izigrati, pa ona, bila dobra ili loša, mora imati svoj kakav takav život.
Sve ovo šapućem ne bi li se jednom neko zapitao zašto ne izigramo predstave dok možemo, dok su žive i sveže, i zašto ih onda ne bacimo ako već procenimo da ne obećavaju više od uloženog napora da ih publici plasiramo. Čini mi se da bi tako bilo više dobrih predstava u našem teatru, i da bi glumci, poletom entuzijazma i želje za razmenom kroz igru, i onim projektima koji malo manje obećavaju udahnuli dušu i srce dovoljno da ih se niti jedna publika ne postidi.
Sve je ovo možda samo nesređeni nacrt za neko buduće razmišljanje, ali ipak, eto ga vama na čitanje i meni kao podsetnik. Na kraju krajeva, ne mora svaka izrečena misao obećavati pobedu.
[ ni reči o glumi
]
26 Januar, 2010 19:32
Ne mogu ovome ni ime dati
Nije me bilo neko vreme. Valjda se događao život iz kog crpim moje zapise.
Bilo je tu nekih dobrih filmova.
Jedna iznenadna a snažna ljubav se dogodila.
Nekoliko snažnih dana
I....
Zapravo,
meni draga osoba, i bliska, moj prijatelj, ostao je bez majke.
O takvim stvarima valjda nikada ne razmišljamo.
Uvek mislimo da se to nikada neće dogoditi.
A onda
naprasno
život nas iznenadi
i oni bez kojih svoj život gotovo da ne možemo ni zamisliti
oni koji su naša odskočna daska
naše uporište
naša radost
oslonac
sigurnost,
jednostavno
odlepršaju.
I ostanemo sami.
I svi mi znamo da je život i opraštanje,
ali
kao da stalno
duboko u sebi potiskujemo umiranje.
I...
ne mogu više pisati...
ne da mi se sad...
