Danas prosjak, sutra kralj... juče majka... danas devojka...
Iza mene je premijera nove predstave. Danas sam otvorila vrata novoj ulozi, ovoga puta na filmu. Bio je to dug dan - četrnaest sati smeha, suza, iznenađenja, raznih dobrih rešenja. Film je stvarno beskrajno zanimljiva umetnost za glumca. Jedan pogled, pokret zenica, ima vrednost radnje, ušuškanost i nazovimo privatnost trenutka učitanog kroz ključaonicu objektiva ima svoju posebnu draž. Ne želim pritom umanjiti vrednost niti lepotu teatra, niti verujem da se gluma u ova dva modela razlikuje u onoj meri u kojoj glumce dele na filmske i pozorišne, ali film ima samo svoju čaroliju. Oko jednog gledaoca lakše upija film, i on mu više oku prija, a neki opet favorizuju teatar. Stvar je subjektivna. Iz ugla glumca posmatrano, reč je jedino o sposobnosti da se tehnički prilagodimo jednom ili drugom mediju, odnosno modelu igre. Neki glumci prosto ne umeju, nisu osposobili svoje glumačko biće da denfuju govornu radnju ili ekspresiju i prilagode je tako potrebama filmskog kadra, dok su drugi opet isuviše intimni za uslove teatarske razmene. A tu se na kraju uz malo vežbe i glumac akomoda u oba stila igre, modela ili nazovite ih kako hoćete.
Kako budžet, kog nema, ne dozvoljava planiranje relaksiranog snimanja i baškarenja u ispitivanju uloge, na meni je da prilično velik zalogaj sažvaćem u dva dana, da mu udahnem život i da ga učinim postojanim, prikladnim priči, zanimljivim. Jedan dan već je iza mene. U nekih četrnaest sati današnjeg dana bilo je svega. Čarolija jedna cela. Od onih kadrova posvećenih detaljima koje nužno valja dobro tempo-ritamski organizovati kako bi imali svoju vrednost, pa do magije razmenjenog pogleda, dodira, prvog poljupca... jedne puteno upakovane intime. Još jedan dan je predamnom, još jedno oticanje nogu u uvek tesnim cipelama (ne znam da li je to tako svim glumicama, ali ja uvek imam ludu sreću da dobijem male ili nerazgažene cipele) mojeg privatnog ja, i baškarenje u tim istim cipelama mojeg glumačkog ja. Glumac je često podvojena ličnost. To nekažem podrazumevajući pod tim da glumac zaboravlja na svoje biće, niti da ulazi u trans (mada, dati neke komadiće svog bića ulozi i živeti pojačano čulno i jeste jedna vrsta transa, ali onog od kog se ne ludi već onog od kog se u igri ludo uživa) već da glumac ruku pod ruku u ovaj ples vodi i svog kontrolora, taj drugi nerazdvojni komadić svog bića. Nije to daleko od razumevanja ljudima koji nisu glumci. Bilo čije bitisanje, svaka odluka, svaka izrečena misao propraćena je kontrolorom. Samo što drugi ljudi to rade po navici, po inerciji, a glumac svesno, znajući da postoji ono njegovo privatno-tehničko biće, dopušta ovaj ples. I onda vi kažete kako je glumac spontan dok on samo vešto balansira na klackalici organskog i tehničkog bića, dopuštajući kontroloru da kontroliše, a intuiciji i organici da urade i budu.
Biti glumac, to je ishodište jedinstvenosti, što bi rekao Zijah.
Danas su zbog neke nepotrebne tenzije vikali na glumca. Osetila sam taj šamar. Boli. Nije više važan ni razlog (a duboko verujem da ga nije bilo), niti želim da ulazim u kovitlac sujeta, nesigurnosti, straha... to me nigde ne bi dovelo. Pokušah najdobronamernije da objasnim onome koji tek pravi svoje prve korake kako ne postoji niti jedan razlog na ovome svetu da bi se digao glas na glumca. Ne na glumca, na bilo kog čoveka. A eto, u ovom slučaju, možeš upaliti svetlo i tako napraviti fantastičnu atmosferu, možeš pronaći najbolje kostime na svetu, imati najbolje napisanu priču na papiru i sve to može i te kako udopuniti i obogatiti priču u okviru jednog kadra ili niza kadrova vešto ušivenih u montaži... pa opet nemati ništa, jer ako nema onoga koji će tu priču vešto ispričati, ako nema onoga koji će sve slojeve priče i karaktera pred budno oko objektiva ogoliti... onda opet nemaš ništa. U današnjem teatru, pa i na filmu, mnogi su elementi na ceni (iako je cena grub izraz, al ajd sad, ne da mi se tražiti bolji i prikladniji) ali ima onaj vic iz pozorišnog bifea kada neko na pitanje kako mu se dopala predstava, umesto o priči i glumcu i celokupnom doživljaju ima da kaže samo "Dobra scenografija".
Još jednom, zato, po ko zna koji put na ovom blogu, dodajem da glumce treba voleti, glumce treba paziti, verovati im i prilaziti im s pažnjom i ljubavlju. Ili, što bi moj kolega rekao, na kraju krajeva, kakav god konačan proizvod našeg zajedničkog rada ili zalaganja ispao, važno je da smo mi iz procesa izašli kao bliži prijatelji ili makar bolji i bogatiji saradnici, jer su ta naša tri podeljena pasulja važnija od trenutka u kom se odlučuje o naizgled važnim stvarima (koje i jesu važne ali nikako više od naše saradnje).
A glumci, oni na kraju skončaju svoj posao u četiri zida kadra i onda vam ukažu bezgranično poverenje onog trenutka kada svi sirovi tejkovi uđu u montažu i kada, na kraju, reditelj i montažer odlučuju o celini njihove uloge.
Valja odmoriti pre novog dana, a onda s novim osmehom i novom dobrom energijom staviti tačku na još jedan projekat, a u svoj glumačko-životni kofer pohraniti nova iskustva. I tako sve u krug, dok ti se u glavi ne zavrti. Čudesna je to, razdragana i katkad jeziva vrteška. Kao i život, uostalom.
Hoće me ovo pisanje postova u kasnu noć. Stigoh sad sa poslednje generalne probe. Sutra predspremijera. Prva publika kao lakmus papir pred premijeru. Spuštam svoje izmoždeno telo u fotelju i kuckam ovaj post. Tek večeras shvatih dimenziju uloge, njeno višeznačje, snagu, slojevitost... Mnogo volim ovaj posao. Crpi iz mene ono moje svašta, onu riznicu neslućenih prostora. No to nije razlog za ovo noćno piskaranje.
Danas me zamalo hrpa papira nije tresnula u glavu. Da je proletela koji santimetar levo ja sad ne bih pisala ovaj post. Neverovatno. Do tančina organizujete radnje, od najprostijih fizičkih do govornih, izrezbarite predstavu, namontirate atrakcije, i onda neko ko nije na sceni a treba samo sa svoda u određenom trenutku da baci hrpu papira da se razlete ne ume to da uradi kako valja. Što je najgore, počinjem da sumnjam da nije reč o izostanku umeća nego o inaćenju. Pita li mene bilo ko kako mi je, misli li bilo ko na činjenicu da ne spavam noćima unazad više od četiri do pet sati, da ne stižem da jedem, da mi je noga povređena, da ... Ne, ne misli, niti treba, niti ja o tome pričam kada dođem na probu. To je na kraju profesionalizam. A tebi je teže što dolaziš na probu da bi namestio scenografiju, dodao šerpu ili bacio papire, i još me gledaš kao da te bog zna kako maltretiram unazad deset dana. Pita li mene iko što sam nezaposlena, misli li iko o besperspektivnosti u kojoj se trenutno nalazim dok ti primaš platu i džangrizaš po pozorišnim ćoškovima što, zaboga, moraš da dolaziš na posao deset dana zaredom i sad te još neko upošljava da baciš tričave papire. I taman kad prozreh tvoju naivno lukavu nameru da se pretvaraš da nisi u stanju to da uradiš, odlučih, po cenu povređene glave da neću odustati od scenske atrakcije prikladne priči da bih tebe lišila radnog zadatka. Gledaj me popreko, mogu ja to da izdržim. Gledaj me kao da te maltretiram, ali ćeš bacati papire pa makar nikad ne "savladao" tehniku bacanja. Što bi Bećković rekao, ćeraćemo se još, pa ćemo videti ko će da istraje. Imam ja živce ko konopce, kad hoću da tako bude, a sad mi se to baš eto prohtelo.
Ali ta slatka nadmetanja počinju sutra, sada valja skinuti rane od boje s tela i uroniti u preko potreban san. Sutra je novi dan, a što bi u Bosni rekli, novi dan, nova nafaka.
Pre nekoliko dana bila sam na fakultetu. Studenti su mi doneli neke fotografije iz mojih studentskih dana. Pronašli su ih u ormariću koji sam koristila, prvom, u ćosku, odmah do ulaznih vrata garderobe. Bile su to fotografije sa časova plivanja, i neke iz mog studentskog stana, parka, lokalne kafane u kojoj smo se okupljali... U kutiji je uz fotografije bio i presavijeni papirić. Njega mi nisu pominjali. Sedim u kolima, nakon održanog časa, i otvaram papir. Mamino pismo. Piše mi da me voli, da ne brinem, da su dobro... kaže, šalje mi nešto novca, čim dobije platu poslaće mi i za stanarinu... piše kako su u kesi i štrudla, krompir, mrkva- i nešto kuvano. Moli me da se utopljavam da se ne razbolim. Moli me da se ne sekiram zbog plaćanja školarine. Pozdravlja me tata. I sestra, kaže. I oni su dobro. Piše kako je preumorna od svega, ali da na sve zaboravi kada pomisli kako sam ja na korak od ispunjenja svojih snova, onih da budem glumica- kaže, to je neizmerno raduje... sve ostalo će nekako doći na svoje- kaže, mora. Šalje mi poljupce i zagrljaje.
Prvo pomišljam na to koliko li sam još zapisa duše, svojih, maminih.. zaboravila na fakultetu tokom četri godine studiranja. U koje li sam ih sve budžake zaturila i koliko li će ih još vremenom isplivati. Nekad baš mrzim svoju nemarnost. A nekad sam pisala svuda- na kutiji cigareta našla bi se misao neka koja mi je proletela kroz glavu dok sam pila prvu jutarnju kafu u lokalnom kafiću, na salveti u restoranu ostavljala sam neke crteže i poruke upisane plavim mastilom, sveske za predavanja služile su i za stara dobra dopisivanja tokom časa, na dlanovima sam urezivala neke brojeve telefona koje je par sati kasnije odnosila voda... Gde li su sve završavale moje nemarno odložene misli...
Sada je sve drugačije. Svoje misli skladištim brižljivo u posebnom odeljku svog kompjutera, privatnoj sobi, pod virtuelnim ključem, a onda ih prebacujem u crnu kutijicu eksternog hard diska. Neki od mojih zapisa duše sada već završavaju i na blogu, valjda iz potrebe da ne ostanu usamljene, da se unaprede i da otvore svojim postojanjem prostor za nove nečije misli potaknute makar i samo jednom rečju koja se nađe u nekom od mojih postova. I dalje koristim papire, ali u daleko manjoj mjeri. Nekad nedostaje trag plavog mastila na malom prstu desne šake. U tim trenutcima posežem za skladištem svesaka nekog prošlog vremena. Lepo je uzeti ih u ruku. Iz njih izlazi pregršt svega snažno proživljenog. Danas, mala crna kutija čuva moje zapise duše. Mala crna nepouzdana kutija koja je danas pokušala iznenada da mi odnese komadić mojih misli. Imala sam sreće. Uspela sam da ih sačuvam. Od danas imam novi hard disk. Novi naizgled nepresušni i neuništivi izvor papira za zapise duše. Do novog pucanja elektronskog sistema. Moje reči, reči iz duše čuva komad plastike. I njihov opstanak zavisi od par uredno posloženih čipova. Mašina čuva moje reči. Ona ih poseduje. Ona o njihovojh sudbini odlučuje. I ne znam zašto me strah danas skopao pri pomisli da bi se sve skladišteno moglo jednoga jutra ili jedne noći, pretvoriti u prah, kad sam već toliko papira prosula u vetar. Možda već ovog trenutka, dok kucam ovaj post u dubokoj noći dok vani sneg veje u pokušaju, neka skitnica, beskućnik koristi moje misli mastilom u papir utisnute da se ugreje u ovoj ledenoj noći koja iščekuje dolazak proleća. Možda baš sada neko odlaže iskorištenu žvaku u neku moju misao i baca je negde da istrune. Možda će baš za koji tren neke moje misli otići na reciklažu u fabriku papira, a ja ću za koji dan pisati nove zapise i planove, podsetnike i sreće na nekoj svojoj recikliranoj misli.
Nije važno. Ne treba se pitati šta je bilo i šta će biti. Treba sada pisati, treba sada živeti.
Dva ujutru je. Ušla sam u stan. Dolazim iz pozorišta. Pre nepunih sat vremena završen je treći progon. Ne mogu da spavam, a opet ne mogu reći da nisam premorena. Taloži se u meni sve i svašta ovih par dana unazad... tehničkih, glumačkih, organizacionih, privatnih sitnica.
Prekjuče sam na probi natukla prste na levoj nozi. Stopalo mi je kao krofna. A modro. Prsti plavi. Ulazim u stan, palim kompjuter i otvaram još jedan projekat za večeras. Kako je divno biti glumac! Ponekad bolno divno, no kad se svetla pozornice upale, zaboravim sve vanjske plitke brige, prelivam ih u scenske radnje i oslobađam ih se. Pre nepunih sat vremena bila sam majka, i dete i glumica, i baka, penzionerka, tupava domaćica, poetesa. Sada otvaram projekat sazuvanja cipela. Pre dvadesetak minuta zatvorila sam projekat nazuvanja cipela. Mojih, privatnih cipela. Leva mi je uska. Odvezala sam pertle ali ni to nije bilo od bog zna kakve pomoći. Vozila sam kola kvačilo pritiskajući petom. Ušla sam u stan i sada oklevam... izuti cipele ili ne. Izuću ih, pa šta bude da bude. I krenem, ... izuvam... suze liju... bol... skoro pa neizdrživ. Noge su mi crne od scenske gareži, lice mi je belo od scenske smrti, Na čelu crveni trag... scenska rupa od čaure pištolja... na vratu ostaci crvene linije od scenskog davljenja. Pre samo sat vremena bolele su me scenske muke, moje uloge i njihove sudbine, sukobi, razočarenja, neverice, gubitci... Noga me nije bolela iako je oticala u visokim potpeticama, iako se podliv širio u papučama i radničkim cipelama. Sada, nakon svega sat vremena, plačem zbog svoje male velike bolne rane u mojoj privatnoj cipeli. Čovek- to su njegove rane. Čovek je zbir svojih rana, kako jedan lik iz Čuda u Šarganu kaže. Večeras sam pričala priču na sceni o ljudskim ranama. Sada u svoja dva kvadrata u dva ujutru bolujem svoje rane. Male, možda, no meni se sada velikim čine. Moram se istuširati. U slivnik će otići boje pozornice. Otok će ostati, jer on je moj privatni. Smejem se zbog produktivne probe, i plačem zbog bola u tesnim cipelama. Nakon obilja buke, muzike, reči, smeha, suza, ironije, ... konačno... prija mi ova obična a blažena tišina.
Na kraju, vas možda baš briga za moje bolove. Onaj u publici na kraju krajeva i ne treba da brine tu moju sitnu brigu. No ja sam glumica, a opet obični devojčurak, ja sam čovek kao i svi drugi, i imam svoje rane. Ali šta se to vas tiče? Pitate se? Ne znam. Ne znam ni zašto ovo kucam večeras. Kapisla za ovaj post bio je jedan obično-neobičan događaj koji sam doživela večeras. Kostimografkinja je došla na progon, kako bismo kasnije isprobali iskrojene kostime i korigovali ih. Nakon progona, iscrpljena od igre, vukla sam povređenu nogu. Pitala me šta mi je, misleći da sam celu predstavu povremeno šepala zbog odluke da moji karakteri iz nekog razloga moraju da šepaju. :) Kada je shvatila da sam povredila nogu, njeno lice se iz zadovoljstva preokrenulo u brigu, empatiju, strah i, konačno kada sam sazula čarapu, zaprepaštenje. One kobajagi šepavice od pre par minuta, moj su lični bol, i moja privatna rana. I eto, pod utiskom ovog događaja, odlučih da u tišini noći, pred san, otkucam ovaj post. On možda nema ni kraja ni početka, ali ni ja, uostalom često ne znam ni gde mi je kraj ni gde mi je početak. Igram se na sceni, pa se i ovde poigrah s rečima, praveći neke crtice, zapise jednog ili više dana. Valjaće. Odoh sad da spiram scenske rane i zalečim privatne. A onda još malo blažene tišine, i san za novi dan koji je već otpočeo. Sutra me čekaju nove uloge, i neke stare... kao, uostalom i tebe koji ovo čitaš. Važno je samo svemu se u životu prilagoditi. I zabaviti se. I smejati. I plakati, naravno, ako treba. Pa se opet smejati. Osluškivati, hvatati trenutak, sitnicu, zvuk, .. sve što nam život donese.
Nesređeno, zbrkano, u svaštari misli i doživljaja, emocija raznih... pozdravljam vas!
Već danima ne pišem... Premijera se približava. Radujem se. Pozorište uoči premijere zaliči makar na kratko na jednu veselu radionicu, na košnicu, na razmenu energija, zaživi. Valjalo bi da je stalno tako, ali u mom malom mestu tako je samo uoči premijere. Ipak, gledam da uživam u tom lepom osećaju dok traje, i da tu sakupljenu energiju iskoristim za naredni period. Probe kostima, nabavka rekvizite, skrati, promeni, prekroji, izbaci suvišno, konkretizuj. Vode se polemike oko boje neba na zadnjem rikvandu, vizuelnog identiteta plakata, afiša. Montaža svetla, pa tona... promene, rezovi, prekrajanja...
Poslednji zalet, to je ono što najviše volim. Onaj trenutak kada se nakon krčkanja na tihoj vatri uloga raspukne, rascveta, izađe na površinu, postane opipljiva u unutrašnjosti i pun ton probije spolja. Uživam u svakom trenutku dana. Gotovo da bi se moglo reći da sam se od juče uselila u pozorište. Tamo pijem kafu, u hodniku na cigaret pauzi pretresem dotadašnji rad, iskočim na ručak u najbliži restoran a onda nazad u pozorište, nastavak probe, smeh, koncentracija, strpljenje... umorna dođem kući i ne da mi se san da ga uhvatim dok još jednom ne pretresem dan koji je iza mene. A onda, novo jutro, i opet naizgled ista, a sasvim različito oblikovana priča, nova dobra energija, preispitivanje, sumnja, menjanje, otkriće, radost, dekoncentracija, smeh, suze, ideje... I ljubav. Ljubav prema pozorištu, projektu, kolegama. Ljubav koja me čeka svojoj kući i raduje se zbog mog uspešnog dana. Ljubav koja ne ide na spavanje dok ne istrtljam utiske.
Ljubav, poverenje, podrška. Volim svoj život. Volim Gospođu Glumu. Volim moju ljubav. Ovi dani ne traže ništa više od toga. Kompletna sam. Srećna sam i ispunjena... i to je zapravo sve.
